Izvor: Politika, 12.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smrt diktatora
Nekoliko sati pred smrt, i desetak godina pošto su ga lekari proglasili za dementnog i, kao takvog, nesposobnog da se suoči sa pravosuđem, Augusto Pinoče se u vojnoj bolnici setio da njegova supruga Lusija slavi osamdeset i četvrti rođendan. Nekom od svojih podređenih naredio je da joj odnese buket cveća na proslavu. Bilo je to njegovo poslednje sprovedeno naređenje. Nedavno je prilikom slavlja svog 91. rođendana u kućnom pritvoru tražio od supruge da u njegovo ime pročita proklamaciju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kojom je sve što se desilo u vreme njegove vladavine (tri hiljade ubistava, torture, atentati po svetu, čak i u američkoj prestonici Vašingtonu) preuzeo na svoja "patriotska pleća" radi spasa nacije. I da nije bilo ovih znakova oštroumnosti znalo se da je ostareli diktator bio lucidan do samog kraja i da je lekarska dijagnoza, svojevremeno izdata u Londonu, pa zatim više puta potvrđena u Čileu, sačinjena pod političkim pritiskom iz Vašingtona i Londona, kao što je i njegov krvavi puč 11. septembra mnogo godina ranije bio organizovan u moćnim prestonicama, daleko od latinoameričkog kontinenta.
Kad je reč o "spasitelju nacije od marksizma", nije bilo mnogo bitno što on nije želeo da širi demokratske vrednosti, niti se insistiralo na suočavanju s pravdom "radi pomirenja nacije". Naprotiv, nekadašnja čelična ledi, Margaret Tačer poljubila mu je ruku u kućnom pritvoru u Londonu, kad je španski sudija tražio njegovo izručenje zbog zločina i ubistava. A Vašington je tek pre neku godinu, posle američkog 11. septembra, ispitujući račune za pomoć teroristima, "uvideo" da u njenim bankama "skromni patriotski general iz Čilea" čuva oko trideset miliona dolara, za svaki slučaj.
Za to vreme hiljade žrtava njegove diktature, stotine hiljada izbeglica, uzalud su tražile da se najzad u ime pravde i budućnosti presudi nedodirljivom vođi. Kad su najzad pronađeni ostaci nekih od ubijenih, petnaestak godina posle smrti, zakopavana su po dvojica u jednom kovčegu. Čileanski pisac i političar u vladi svrgnutog demokratskog predsednika Salvadora Aljendea, Arijel Dorfman, podsetio je slušaoce američkog nacionalnog radija kako je Pinoče tada čestitao grobarima.
"Ko god da je odlučio da ih stavi dvojicu u jedan sanduk", rekao je tada Pinoče, "zaslužuje čestitke, jer je našoj vladi uštedeo pare za dodatne eksere".
Pinoče je i pored desetina procesa koji su otpočeti zbog "karavana smrti", "bacanja tela iz aviona u okean", tortura i ubacivanja strujnih žica u tela zatvorenika, ostao nekažnjen do sudnjeg dana. Čileansko pravosuđe se trudilo iz petnih žila da sa sebe zbaci težak teret pretnji oružanih snaga, policijskih i vojnih službi, a da istovremeno ne naudi tranzicionoj demokratiji koja je izrastala na ruševinama diktature i zločina.
Novi koncept međunarodne pravde, po kome bi šef države morao da bude izveden pred sud ukoliko je svojim delima učinio zločin prema čovečnosti, nije dodirnuo ozloglašenog čileanskog diktatora. Sadam Husein u svojoj ćeliji čeka smrtnu presudu i sigurno mu zavidi, napisao je u svom jučerašnjem uvodniku američki list "Ju-Es-Ej tudej". Madridski "El pais" ocenjuje da će se Pinočeovim nestankom "konsolidovati demokratija u Čileu, staviti tačka na košmarnu prošlost i definitivno zatvoriti najsurovije i najzlokobnije poglavlje u istoriji zemlje". Kao da prirodna smrt u poznim godinama može da nadoknadi (u nekim posebnim slučajevima) odsustvo pravde i da sve baci u konačni zaborav.
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 12/12/2006]
.jpg)
