Izvor: Politika, 16.Jan.2012, 20:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šmit: Kada će Nemačka biti normalna država?
"Politika" u šest nastavaka prenosi govor bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita sa kongresa SPD u Berlinu, decembra 2011.
Dozvolite mi da počnem sa jednom ličnom primedbom. Kada su me Sigmar Gabriel, Frank-Valter Štajnmajer i moja stranka zamolili da pružim svoj doprinos ovom kongresu, setio sam se kako sam pre tačno 65 godina sa Loki (Hanelore Šmit, zvana Loki, supruga Helmuta Šmita, preminula 2010. godine.) klečeći na podu crtao pozivnice za SPD na plakatima u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hamburgu-Nojgrade.
Doduše, istovremeno moram da priznam: kada se radi o stranačkoj politici, ja se, s obzirom na svoje godine, nalazim s one strane dobra i zla. Već dugo su za mene najvažniji zadaci i uloga naše nacije u nezaobilaznom okviru evropske integracije.
Istovremeno se radujem što delim ovu govornicu sa našim norveškim susedom Jensom Stoltenbergom, koji je u trenutku duboke nesreće u kojoj se našla njegova nacija, nama i svim Evropljanima pružio pravi primer nepogrešivog liberalnog i demokratskog liderstva i poštovanja principa pravne države.
Kao već veoma star čovek, razmišljam naravno u velikim vremenskim intervalima – i kada se radi o istoriji i kada se radi o budućnosti kojoj se nadamo i kojoj težimo. Ipak pre nekoliko dana nisam bio u stanju da odgovorim na jedno veoma jednostavno pitanje. Volfgang Tirse (član SPD-a, potpredsednik Bundestaga od 2005. ) upitao me je: „Kada će Nemačka konačno postati normalna država?“ Odgovorio sam: U skorije vreme Nemačka neće postati „normalna“ država, jer protivtežu tome predstavlja naše enormno, ali jedinstveno istorijsko opterećenje, kao i naša demografska i ekonomski jaka centralna pozicija u sred našeg veoma malog kontinenta koji je podeljen na veliki broj nacionalnih država.
Time sam došao do kompleksne teme mog izlaganja: Nemačka u Evropi, Nemačka sa Evropom i Nemačka za Evropu.
Iako se u nekima od 40 nacionalnih država Evrope tek kasno razvila današnja nacionalna svest, kao na primer u Italiji, Grčkoj i Nemačkoj, ipak je svuda i uvek iznova bilo krvavih ratova. Ta evropska istorija, sa stanovišta srednje Evrope, može se shvatiti i kao beskrajan sled borbi između periferije i centra i obrnuto, između centra i periferije. Pri tome je centar stalno bio odlučujuće bojno polje.
Kada su vladari, države ili narodi u središtu Evrope bili slabi, onda su njihovi susedi sa periferije prodirali u to oslabljeno središte. Najveća razaranja i relativno najveći gubici ljudskih života dogodili su se u prvom Tridesetogodišnjem ratu od 1618. do 1648. koji se u najvećoj meri odigrao na nemačkom tlu. Nemačka je tada bila samo geografski pojam, nejasno definisan kroz nemačko govorno područje. Kasnije su došli Francuzi sa Lujem XIV i ponovo sa Napoleonom. Šveđani nisu došli još jednom, ali su više puta dolazili Englezi i Rusi, poslednji put sa Staljinom.
Međutim, kada su dinastije ili države u središtu Evrope bile jake - ili kada su se osećale jakim – tada su one prodirale ka periferiji. To je važilo još i za krstaške ratove, koji su istovremeno bili i osvajački pohodi, ne samo u pravcu Male Azije i Jerusalima već i u pravcu Istočne Pruske i sve tri današnje baltičke države. U novije vreme to je važilo za rat protiv Napoleona i za tri rata koja je vodio Bizmark 1864, 1866. i 1870/71.
Isto važi pre svega za drugi tridesetogodišnji rat od 1914. do 1945. To važi posebno za Hitlerovo prodiranje sve do Severnog rta, do Kavkaza, do grčkog Krita, južne Francuske i čak do Tobruka u blizini libijsko-egipatske granice. Sastavni deo katastrofe Evrope, koju je izazvala Nemačka, bila je katastrofa evropskih Jevreja i katastrofa nemačke nacionalne države.
Pre toga su, međutim, Poljaci, baltičke nacije, Česi, Slovaci, Austrijanci, Mađari, Sloveni i Hrvati delili sudbinu Nemačke utoliko što su svi oni vekovima patili zbog svog geopolitički centralnog položaja na ovom malom evropskom kontinentu. Drugim rečima: u više navrata smo mi Nemci učinili da drugi trpe zbog naše centralne pozicije moći.
U današnje vreme su konfliktne teritorijalne pretenzije, jezički i granični konflikti, koji su još u prvoj polovini 20. veka u svesti nacija igrali vrlo značajnu ulogu, de facto postali u velikoj meri beznačajni, barem za nas Nemce.
Dok je u svesti javnog mnjenja i u objavljenom mišljenju nacija u Evropi poznavanje i sećanje na ratove iz Srednjeg veka u velikoj meri potisnuto, sećanje na dva svetska rata iz 20. veka i na nemačku okupaciju još uvek ima latentno dominantnu ulogu.
Za nas Nemce čini mi se da je odlučujuće to što se skoro svi susedi Nemačke, a osim toga i skoro svi Jevreji na svetu, sećaju holokausta i strahota koje su se dogodile za vreme nemačke okupacije u zemljama na periferiji. Nama Nemcima nije u dovoljnoj meri jasno da će u još velikom broju generacija kod skoro svih naših suseda postojati latentno nepoverenje prema Nemcima.
Potomci nemačkih generacija takođe moraju živeti sa tim teretom. A današnje generacije ne smeju da zaborave: upravo je nepoverenje prema budućem razvoju Nemačke bio razlog zbog koga je 1950. započeta evropska integracija.
Sutra: Čerčil predlaže Ujedinjene države Evrope
objavljeno: 16.01.2012.
