Izvor: Politika, 05.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smeh sa vrha solitera
Na malim, uvučenim, često sakrivenim od publiciteta scenamabeogradskih pozorišta, odigravaju se, ove zime, intimne priče iz svakodnevnog života. Njihovi autori, mladi dramski pisci (Vladimir Đurđević) još uvek studenti ili diplomci (Tatjana Ilić) Fakulteta dramskih umetnosti, umorni od političkih, globalnih tema o ratovima i siromaštvu, tranziciji i raskrinkavanju nacionalne mitomanije, okrenuli su se pisanju o unutrašnjim svetovima, zabludama, traumama, lažima i nadama obično – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neobičnih ljudi. To su uzbudljiva istraživanja koja na tragikomičan način vraćaju domaći pozorišni izraz malim kamernim formama koje su nepretenciozne, skromne, zabavne, a opet toliko bolne. Rediteljka Staša Koprivica smatra da ne postoje male teme i beznačajne stvari kojima pozorište može i treba da se bavi.
"Dobar je izraz da se u pozorištu opšte prikazuje kroz pojedinačno, a ne pojedinačno kroz opšte. Na osnovu nekog malog uzorka mi možemo da uvidimo neke mnogo veće probleme. Pozorište ne može da sprovede neke velike promene ili krstaški pohod u odnosu na neku ideju, ali pored toga što zabavlja publiku, može da je natera da ode kući sa nekom inicijalnom kapislom koja će pokrenuti niz razmišljanja. Preko pozorišta može da se vidi nešto što je aktuelna pojava", naglašava Koprivica.
Isečak "iz komšiluka" je i prva scena u predstavi Vladimira Đurđevića "Ne igraj na Engleze" (Mala scena BDP-a, režija Staša Koprivica) u kojoj upoznajemo tri najbolja druga (Marko Živić, Danijel Sič, Ivan Tomić) kojima je glavna zabava u životu klađenje – omiljeni hobi dokonih ispijača piva u zemlji Srbiji. Kako bi prepoznavanje sa domaćom pseudo pop kulturom bilo još očiglednije, oni konzumiraju antioksidante (mešane travke sa povrćem), strašno su "kul" u neprimećivanju da se jedan od njih samo dobro "udao" i živi u "fensi" gajbi, na račun svoje zgodne, "biznis-žene" Suzane, dok je drugi večiti lenjivac kome je umro otac u najstrašnijim mukama, jer je sin poslednje pare za lekove dao na kladionicu. Treći junak lekar hitne pomoći u stalnim dugovima kod lokalnih krimosa, koji je toliko obuzet profesijom da mu se lični život sveo na "svaljivanje" sestara u Kliničkom centru, a i gorepomenute Suzane. Oni su žrtve "uspavanosti" svojih roditelja, letargije današnjeg vremena i serije "Seks i grad" koju beogradsko stanovništvo godinama slepo preslikava u ponašanju, zaboravljajući da Srbija nije Menhetn, što ponekad i nije tako loše. Glumci snažnom emocijom i živim temperamentom brane zablude svojih junaka tako da i gledalac koji je postavljen iza njihovog fiktivnog televizora ne može da ljuti, već se smeje, ne zabave radi, već zato što prepoznaje, kako objašnjava rediteljka, pojave koje ga tište i "odatle dolazi onaj najiskreniji, najtačniji smeh".
"Tema koju smo hteli da istaknemo u "Englezima" je linija manjeg otpora ili lenjost. Oni su u stvari strašno lenji. Šta oni zapravo rade? Njihovo prijateljstvo iako naizgled jako blisko već odavno ima neke rupe i neki trulež, ali niko od njih nema dovoljno motivacije i neke iskre da sedne i to promeni. Oni ne mogu da sednu i porazgovaraju iskreno i normalno, već se to trpi upravo iz lenjosti. To je problem koji prati jako mlade ljude, u rasponu od šesnaest do četrdeset godina. I uvek se kaže, nama je bilo teško, ova zemlja je propala. Pa šta? Čovek uvek može da sedne i da nešto promeni čemu su dokaz brojni mladi ljudi, koji zapravo nešto rade, trude se i napreduju. Kod nas se pojavljuje društvena paranoja u kojoj ljudi smatraju da su svi protiv njih, da je država protiv njih. Oni ne shvataju da država ne može nikog lično da mrzi", objašnjava osnovne motive komada i predstave rediteljka Staša Koprivica.
San o haremu
Gradsku svakodnevicu prepoznajemo u saobraćajnom kolapsu, gužvama i inspiraciji, "smislu" života u supermarketu. Svakodnevica je i stanovati u soliteru bilo kog evropskog grada ili Novog Beograda. Šta se dešava iza vrata suseda, kako vidimo tuđe živote kroz ključaonicu – uobičajene su nedoumice preživljavanja u velikim spavaonicama. O tome govori komad Ronalda Schimmelpheniga "Arapska noć" (Scena studio JDP-a, režija Ljubiša Matić). Junaci ove drame, zatvoreni na visokom spratu nekog solitera sa kojeg sve deluje umanjeno, getoizovani u sopstvenim životima, maštaju o nekom drugom bajkovitom svetu u kome žene odlaze u harem nekog arapskog šeika, a muškarci prolaze kroz avanture Lorensa od Arabije. U ovoj neobičnoj "bajci o svakodnevici" sastavljenoj od monologa sa dekorom koji je sastavljen od arhitektonskog crteža zgrade naziru se i aktuelni "prizori" multietničnosti i solidarnosti.
Zlatne godine
Pravi preokret u idejama, otklon od socrealističkog miljea, desio se u pozorištu na "Crvenom krstu" pedesetih, koje se pamte kao "zlatne godine" ove scene, kada dolazi do afirmacije zapadne dramaturgije u dramama: Tenesi Vilijamsa, Artura Milera, Judžina O'Nila. To su bili sadržaji (homoseksualizam, ubistvo čoveka koji "sopstvenim životnim osiguranjem želi da spasi porodicu od gladi", Minja Dedić) daleki od naše "zvanične" stvarnosti, ali ipak prisutni u porodičnim krugovima. "Mnogi su tada gledajući predstave BDP-a prvi put videli frižider" (Slobodan Stojanović), dok je pravu provokaciju predstavljalo pojavljivanje Olivere Marković samo u kombinezonu kada je igrala Megi u "Mački na usijanom limenom krovu".
Umetnici emigranti
Dok se devedesetih kroz pozorište govorilo o političkim emigrantima ("Emigranti" Slavimira Moržeka, BDP) ili posledicama građanskog rata na mlade generacije ("U potpalublju" Vladimira Arsenijevića), danas se reditelj Veljko Mićunović u predstavi "U lovu na bubašvabe" (scena Studio JDP-a) Januša Glovackog ("Antigona u Njujorku", "Četvrta sestra") bavio "običnim" emigrantima, umetnicima koji nezadovoljni svojim karijerama na domaćem terenu, žele da svoju genijalnost prenesu Zapadu. U ovoj tragičnoj farsi glumica i pisac (Dragan Petrović Pele i Nataša Ninković) osuđeni su u tuđini jedno na drugo, bez posla, nespremni da nose pice i peru sudove, tokom jedne besane noći, vređaju svoje bližnje, jedno drugo. I kada negde daleko ne uspeš, jedino ti preostaje da spakuješ kofere i vratiš se u domovinu, ali Jan i Anka ni za to nemaju snage. "U lovu na bubašvabe" nije predstava o hladnom ratu, Poljskoj toga vremena, disidentima, to je "scena" iz Njujorka u kojem svako zna kako da zaspi i svi su "happy"!
Potraga za identitetom
Krug komunikacije sa današnjim vremenom, završava se "modom" prihvatanja identiteta koji se promoviše u svetu zabave, koktela, premijernih večeri, japi žurki, a o tome kakve su posledice "Posle zabave" piše u realističnom, a opet ekspresionističkom komadu, koji ima strukturu "puta" Tatjane Ilić. Tražeći ideje za pisanje u svojim ličnim preokupacijama i karakterima koje upoznaje, Tatjana Ilić piše o junakinji koja kroz odnose sa majkom, drugaricom, muškarcima, traži svoj identitet. "Kontekst u koji je priča smeštena jeste naša svakodnevica – neki srednji sloj koji počinje ponovo da dobija na značaju, ali na jedan potpuno novi način. Moja glavna junakinja se nalazi u jednom konceptu koji joj u stvari ne odgovara. On je u sukobu i nasilan je u odnosu na njenu autentičnu prirodu. Komad počinje u trenutku kada dolazi do patnje i kada se rastura njen celokupni sistem (ostavlja je muž). Njen identitet se bazirao na različitim društvenim funkcijama (uloga majke, supruge, profesionalne žene), kada se on srušio ona mora ponovo da ga pronađe. Mi teško sazrevamo, teško podnosimo promene i naša izvorna potreba je da se zaštitimo i da ništa ne menjamo, da ne moramo da odrastemo, nešto shvatamo i preuzmemo odgovornost", objašnjava radnju i temu komada Tatjana Ilić.
I ova izbezumljena mlada žena koja prolazi različite veze, konflikte i sukobe, pronalazi mir i ljubav onog trenutka kada prihvati sebe, svoje odluke izvan nametnutih okolnosti.
[objavljeno: ]
