Izvor: Večernje novosti, 04.Dec.2012, 00:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Smederevska Palanka: Slepu devojčicu nema ko da uči

NIKOLINA Petković ide u školu. Redovnu. Sedi u poslednjoj klupi, a drugari i drugarice, prvaci Osnovne škole, Heroj Ivan Muher, iz Smederevske Palanke utrkuju se da joj pomognu. I nije to malo za devojčicu koja je imala nesreću da se rodi bez očnih jabučica i da joj detinjstvo prolazi u lutanjima njenih roditelja od grada do grada, trbuhom za kruhom. Nikolina je u redovnu školu primljena na osnovu principa inkluzivnog obrazovanja za koje se naša država, bar na papiru, zalaže. Ali ona ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << može zaista da bude uključena u nastavu. Škola nema nijednog stručnjaka koji bi mogao da je nauči Brajevom pismu, nijednu knjigu na ovom pismu, a Nikolina nema čak ni kompjuter koji joj je neophodan da bi mogla da drži korak sa ostalim đacima. Zasad ima samo personalnog asistenta koji sedi sa njom na časovima i pomaže joj na odmorima. - Ja joj govorim šta se dešava na času i pomažem joj da prati nastavu - priča Nataša, diplomirani defektolog. - Matematika joj sjajno ide i ja sam zapanjena kako se brzo uključila i počela da sabira i oduzima. Ali na času srpskog može samo da sluša kada se čitaju priče. Da bi naučila da čita morala bi, pre svega da ima knjige na Brajevom pismu. POBEGLI OD BOMBARDOVANJA PORODICA Petković iz Đakovice je 1999. godine, posle NATO bombardovanja potražila spas u Boru. Od tada su se nekoliko puta selili u potrazi za poslom i boljim uslovima života. Nikolina je rođena 2005. godine bez očnih jabučica, što su neki lekari povezali sa posledicama bombardovanja. Da bi se normalno razvijala mora da nosi očne proteze. Otac i majka Jugoslav i Snežana su nezaposleni i jedva preživljavaju sa troje dece. Zbog toga što Nikolinu nisu na vreme upisali u školu, nakratko su ostali i bez dečjeg dodatka, ali će tu pomoć nastaviti da primaju od sledećeg meseca. U školu je, umesto 1. septembra, Nina krenula tek pre nekoliko dana. Do tad je trajalo nadgornjavanje njenih roditelja i lokalnih prosvetnih vlasti oko toga šta je najbolje za devojčicu. Nadležne službe tvrde da joj je mesto u specijalnoj školi za slepu i slabovidu decu u Zemunu. Roditelji ne žele da je šalju tako daleko i smatraju da će bolje uslove imati u redovnoj školi u Smederevskoj Palanci, gde porodica živi. A država je, smatraju, obavezna da joj obezbedi sve što joj je neophodno. Zasada, Nina u školi svakog dana ostaje dva ili tri časa, onoliko koliko može da učestvuje u nastavi. - Inkluzija je sjajna stvar u zamisli, ali u praksi mi jednostavno nemamo uslove za to - kažu u školi "Heroj Ivan Muher". - U Nikolininom slučaju mi jednostavno ne možemo da joj priuštimo sve što joj je neophodno da bi pratila nastavu. Nemamo nikoga ko zna Brajevu azbuku ili je obučen da radi sa slepom decom. Ona bi morala i da ima računar koji ne možemo da joj obezbedimo. Obraćamo se ministarstvu, ali, kao i u ranijim slučajevima, teško da ćemo nešto dobiti. Iako se većina zaposlenih slaže sa ovim rečima, niko ne želi da svojim imenom stane iza njih jer se boje da će zbog toga trpeti posledice. Od Ministarstva stiže podrška na rečima, ali novca i sredstava za rad sa decom sa posebnim potrebama - nema. Poseban računar za Ninu misaona je imenica u školi u kojoj su zidovi neokrečeni, a kredu nastavnici sami kupuju. Defektolog koji radi u školi stručnjak je za rad sa mentalno zaostalom decom i sa njima radi u specijalnom odeljenju. Voljna je da zajedno sa Ninom uči Brajevo pismo, ali jednostavno nema uslova da sa njom ide na časove. A ipak, i bez računara, posebnih udžbenika i svih drugih, nephodnih stvari, jedan pogled na Ninu u odeljenju sa vršnjacima i njihov odnos prema njoj, razoružava one koji smatraju da je takvoj deci mesto u nekakvim specijalnim školama. Pametna i stidljiva, Nina se osmehuje i tiho govori da je srećna što je krenula u školu. Oseća da je prihvaćena među svojim drugarima. "Normalnom" decom. I to nije malo.

Nastavak na Večernje novosti...