Izvor: Blic, 03.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smederevo je moj Nju Džersi
Ljuban Ninković, zadojen rokenrolom u mladosti, kasnije opsednut etno zvucima, sazreo je i muzički se otelotvorio tek kroz komponovanje pozorišne muzike. Iako se iz rodnog Smedereva otisnuo u prestonicu, nikada zaista nije otišao. Note nastaju u srcu, a ono je ostalo u gradu u kome je prohodao i progovorio. Ta veze je neraskidiva - objašnjava Ljuban.
Obilazak grada s Ljubanom Ninkovićem počinje u Tvrđavi, nikloj pre više od pet vekova, na ušću rečice Jezave u veliki Dunav. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Ko bar jednom dođe u Tvrđavu, znaće zašto Smederevci obožavaju svoj grad. Ponosan sam što sam klikere igrao na despotovom dvoru. Od 24 stamene kule najviše sam se pentrao na Krstaču. Sada me jeza hvata kad je gledam. Od straha, a više od lepote - kaže Ljuban koji je detinjstvo proživeo pedesetak metara od utvrđenja.
Poput svakog Smederavca, ni Ljuban ne izostavlja da se pohvali hramom Svetog Georgija poniklom na gradskom trgu. Ovde gotovo ništa nije isto kao u vreme Ljubanovog momkovanja. Sem jednoga.
- Trg čuva gradsku dušu i to se neće promeniti ma kakve transformacije preživeo. Nekada smo ga zvali korzo, štrafta, fontana. Tačno se znalo gde ko stoji. S leve strane momci, s desne parovi. Na takozvanom majmunskom ostrvu ili „majmuncu" obitavali su momci koji su bili prst u oku malograđanskom establišmentu, pa mi je otac branio da stojim na tom parčetu štrafte - veli kompozitor.
Trg se uliva u najveće šetalište, Ulicu kralja Petra, bivšu Maršala Tita, kojom se u jednom smeru izlazi na Dunav.
- Ova ulica je glavna džada i gradski kult. Zvali smo je staza slonova jer su se njome šmekeri tromo teturali ka dunavskom keju u ljubavne avanture. I sada je carstvo nekog neoboemskog duha koga šire novi momci sedeći po vasdan u kafićima - priča Ljuban dok bez greške vodi ka Dunavu.
Na dunavskom keju i danas, kao i pre pola veka, u mrklom mraku parovi razmenjuju nežnosti. Samo ih sada često uznemiri pisak barže natovarene gvožđem.
- Grehota je što još nisu preselili teretnu luku, pa da ovde pristaju turistički brodovi kao nekada kraljevske lađe. Ovde sam kao dete pecao sa ocem i alasima. Riblja čorba se kuvala u dunvskoj vodi. Imala je poseban šmek i gušt je bilo jesti. Danas već nije preporučljivo, sem ako ne želite da vam otvore istoriju bolesti na zaraznom - veli Ljuban.
Seća se da je prvi put preplivao Dunav u 14. godini. Pogledom se seli na levu obalu gde su nekada bile peščane plaže, a danas je pusta šikara.
- U Smederevu, na koju god stranu krenete, nekako izađete na Dunav. On vas nikada ne napušta. U nozdrvama nosim taj miris udahnut još dečačkih dana, pa bi mogao da ga omirišem na kilometre - govori Ljuban.
Ljuban kaže da sanja Smederevo - Tvrđavu, Dunav, staru fontanu, crkvu.
- Beograd poštujem, Smederevo volim. Ono je za mene kao Nju Džersi - produžena ruka glavnog grada. Sve češće uhvatim sebe kako smišljam razloge da dođem ovamo. Ovde se staro i moderno savršeno pretapaju. Ljudi su srdačni. Na ulici me prepoznaju. Nekada, ako ne mogu da se sete kako se zovem, kažu samo: „Gde si, Smederevac." I njima, ali i meni, to znači veliku čast i doživotnu pripadnost ovom gradu - kaže Ljuban Ninković.
