Izvor: Politika, 10.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smaknuće i posledice
Kakav cinizam. U Vašingtonu sada tvrde da su pokušali da nagovore vlasti u Bagdadu da toliko ne žure sa egzekucijom Sadama Huseina.
Premijer Nuri al Maliki nije hteo da sluša, pa su Amerikanci ustuknuli – iz poštovanja prema suverenitetu Iraka. Gotovo dirljivo. Treba da ispadne da su hrišćanski fundamentalisti i ratoborni Jevreji iz okruženja Džordža V. Buša imali više uviđavnosti za Kurban-bajram od iračkih muslimana kojima lokalni zakon zabranjuju pogubljenje na Praznik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << žrtve.
Sadamovo smaknuće možda je i bilo odgovarajuće finale za despota koji je na sličan način u smrt slao desetine hiljada ljudi, ali svakako je bila nesreća imajući u vidu ono što je Iraku danas najpotrebnije – bilo kakva vrsta pomirenja. Obešeni tiranin dodatno je podelio Irak.
Sve je jasnije da se nova Bušova strategija, praćena diplomatskim i vojnim prekomandama, svodi na transfer odgovornosti. Kao da nije bilo lažnih argumenata za invaziju, kao da nema okupacije. Krivi su Iračani što im se zemlja raspada, što su se osvetnički razmahali većinski šiiti, što ne odustaju od otpora manjinski suniti koje je Sadam protežirao, što Kurdi imaju de fakto nezavisnost, što su se uselili džihadisti.
Kada je otvorio Pandorinu kutiju, Buš nije znao kakvi se demoni u njoj kriju. Samo on još može da veruje da je Maliki zaista nacionalni lider, a da je Sadamovo pogubljenje važno raskršće na putu demokratizacije Iraka.
Ne mislim da se Buš bavio ponašanjem šiitskih dželata koji su "hrabro" vređali Sadama pod vešalima. Nije, jer on oko Iraka ionako ništa nije predvideo. Jedino je posredno omogućio da se pogubljenje pretvori u surovi nekrofilski teatar koji je pokazao osvetnički karakter šiitsko-kurdske koalicije na vlasti.
Zar Buš i njegovi nisu mogli da predvide posledice? Zašto su ponovo demonstrirali neosetljivost i nespremnost da se suoče sa činjenicom da raspiruju vekovne sektaške podele Iraka i da ne pomažu vidanju rana zadobijenih u Sadamovo vreme?
Mnogi su danas ogorčeni zbog okolnosti pod kojima je Sadam obešen. Što zbog egzekucije u danu velikog muslimanskog praznika – Maliki tu odluku brani strahom od eventualnog pokušaja njegovog oslobođenja – što zbog uvreda koje smo čuli zahvaljujući snimku sa mobilnog telefona.
Nema sumnje da je Sadam bio okrutni diktator. Bio je uveren da je sve što je činio radio za veličinu Iraka. Zato je bez kajanja stao pod vešala. Odbio je povez preko očiju, nije ni vrat hteo da povije dok su mu namicali omču.
Ako je najstroža presuda zaslužena – bez obzira da li je neko za ili protiv smrtne kazne – onda su pogrde dželata skrivenih iza crnih maski nedopustivo povredile jedno od osnovnih ljudskih prava: pravo osuđenika na dostojanstvenu smrt.
"Idi u pakao, Sadame", uzviknuo je jedan od prisutnih u polumraku prostorije u kojoj je okončan život onoga ko je decenijama određivao živote drugih. Osuđeni je mirno odvratio: "Misliš na ovaj današnji Irak".
Onaj zahvaljujući kome je Irak danas tu gde jeste, onaj koji je govorio o "krstaškom pohodu", sada bi da ostane u senci: Buš je unapred znao za pogubljenje. Mirno se povukao na spavanje na svom ranču u Teksasu. Nije dozvolio da ga probude.
Okolnosti pod kojima je Sadam obešen direktan su doprinos raspadu Iraka i uvećanju omraza zapadnog i sveta islama. Verovatno zato po muslimanskim zemljama, uključujući i one kojima Sadam nikada nije bio blizak, ne pišu o izvršenju presude već o "ubistvu".
Boško Jakšić
[objavljeno: 10.01.2007.]
