Izvor: Blic, 21.Feb.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Službena tajna paravan za korupciju
Španija ima četiri dokumenta zaštićena najvišim stepenom poverljivosti - državna tajna. Jedan od njih je strateški raspored trupa u slučaju rata. Slovenija nema niti jedan. U Srbiji niko ne zna broj dokumenata koji nose oznaku tajnosti, a koja su često pokriće za korupciju i zloupotrebe državnih funkcionera. Pre dva dana su nas ponovo neprijatno iznenadili odlukom da pod velom državne tajne našim novcem pokušaju da naprave pogodbu sa SAD i tako izglade slučaj Miladina Kovačevića. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Nema zakona koji bi odredio ko, pod kojim uslovima, iz kojih razloga, na koji rok može informacijama davati status „tajna” i ko da ih koristi. Nema organa koji bi imao uvid u sve podatke pod ovim statusom, kontrolisao primenu, niti opozvao taj status.
Umesto toga, imamo konfuzni konglomerat više od 400 propisa, od kojih su mnogi još iz socijalističkih vremena i doba SFRJ. Tri godine se u Srbiji priprema zakon o klasifikaciji tajnih podataka koji bi obezbedio pravnu kontrolu tajnih podataka po ugledu na zemlje Evropske unije. Model Zakona izradila je grupa nevladinih organizacija, predvođena Centrom za unapređivanje pravnih studija još 2007. godine. Krajem prošle godine formirana je radna grupa pri Ministarstvu pravde koja je započela izradu prve verzije budućeg zakona o klasifikaciji informacija.
S obzirom na to da ova oblast zakonski nije regulisana, svaki podatak u Srbiji može da bude državna ili službena tajna, ako se tako odluči ili ako to nekome odgovara. Tako se pod oznakom „tajna” čuva akcioni plan vlade za pridruživanje EU, ali i plate javnih funkcionera. Kompletna prepiska u okviru ministarstava policije i odbrane nosi oznaku poverljivo, uključujući i jelovnik. Tu oznaku imala je i beleška razgovora između Legije, Jočića i Bulatovića u noći njegovog hapšenja. Do skoro, kompletna arhiva svih službi, dokumenti stari više od 60 godina bili su tajna, a mnogi su to i dalje. Zaštićen pod ovim statusom je i ugovor o koncesiji autoputa Horgoš - Požega. Taj status imao je i broj automobila koji dnevno pređu autoput Beograd - Niš, bar je tako tvrdio bivši direktor Javnih puteva Srbije, da bi se kasnije ispostavilo da je reč o krupnoj aferi.
U nedostatku ovog zakona kancelarija poverenika za informacije od javnog značaja zatrpana je zahtevima za dostupnost informacijama. Žalba jedne naučne institucije koja traži pristup arhivama službi iz perioda 1945-1968. godine radi naučnog projekta koji finansira Vlada, samo je jedna u moru onih na kojima radi jer je pristup uskraćen pod obrazloženjem „tajna”.
Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog interesa, naglašava da upravo suprotno od onoga što treba da je motiv za tajnu, zbog zloupotreba trpimo štetu, i po ugled države i po materijalne interese. On naglašava da u demokratskom svetu osim ombudsmana ili poverenika za informacije, koji pristup takvim dokumentima ostvaruju kad je to potrebno radi zaštite prava građana, postoje i inspektorati, najčešće podređeni parlamentu, koji stalno kontrolišu ostvarivanje zakonom utvrđenih standarda tajnosti i sprečavaju zloupotrebe. Zato kaže da bi u Srbiji trebalo usvojiti zakon o klasifikaciji tajnosti informacija koji ima većina evropskih zemalja. Na taj način bi se, kako je naveo, ostvario mehanizam kontrole koji isključuje da se tajnom izbegne odgovornost.
Saša Gajin iz Centra za unapređenje pravnih studija i član radne grupe navodi da je Predlogom nacrta predviđeno da postupak označavanja podatka tajnom i njegovog stepenovanja mora biti u skladu sa stepenom štete koja može da nastupi neovlašćenim otkrivanjem.
- Tajna mogu biti samo informacije koje se odnose na nacionalnu bezbednost, spoljne poslove, obaveštajne i kontraobaveštajne aktivnosti države, uključujući sisteme, uređaje, projekte, planove, naučna istraživanja, tehnologije i ekonomske i finansijske poslove od značaja za njih - kaže Gajin.
U uređenom sistemu sve informacije organa vlasti dostupne su javnosti jer je interes javnosti da zna i da preko njih dalje kontroliše rad državnih organa. To je od legitimnog, zakonskog i ustavnog interesa. Zakon u uređenim državama dopušta odmeravanje interesa. Osigurati taj postupak je od ključnog značaja. Kada ne postoje jasni kriterijumi šta se sme proglasiti tajnom imamo niz zloupotreba - kaže Ivan Grujić iz nevladine organizacije Koalicija za slobodan pristup informacijama i član radne grupe za izradu zakona.
Predlog zakona o klasifikaciji tajnih podataka
Zakon definiše klasifikaciju informacije kao „postupak, kojim se informacija označava tajnom i određuje stepen tajnosti, u skladu sa stepenom štete koja može da nastupi neovlašćenim otkrivanjem”. Prema tom predlogu zakona tajne mogu biti samo informacije koje se odnose na:
-nacionalnu bezbednost
-spoljne poslove
-obaveštajne i kontraobaveštajne aktivnosti države
(uključujući sisteme, uređaje, projekte, planove, naučna istraživanja, tehnologije i ekonomske i finansijske poslove od značaja za njih)
*Slobodan pristup informacijama podrazumeva da svaki građanima ima pravo da zna da li vlast poseduje neku informaciju, u kom dokumentu, da ima uvid u njega, kao i da dobije njegovu kopiju ukoliko to želi, ukoliko nije pod ovim statusom, što i sada predviđa Zakon o slobodnom pristupu informacijama koji je usvojen u Srbiji krajem 2004. godine.
Titovi standardi
U Srbiji su još uvek na snazi standardi iz vremena Titove vladavine. Te tajne se po mehanizmu iz socijalizma razvrstavaju na:
-državne
-službene
-vojne
One nose stepene tajnosti:
-strogo poverljivo
-poverljivo
-interno
*Ova klasifikacija nije u skladu sa zakonodavstvom EU. Zemlje članice EU ne poznaju posebne vrste tajni, već samo četiri stepena tajnosti podataka „državna tajna, strogo poverljiva tajna, poverljiva tajna i interna tajna”.
Službena tajna teška 6,5 miliona evra
U vreme dok je bio direktor „Javnih puteva Srbije” od Branka Jocića zatražena je informacija o broju automobila i kamiona koji dnevno pređu autoput Beograd - Niš. On je uporno odbijao da pruži ove podatke, pod izgovorom da je to „službena tajna”. Maja 2006. godine uhapšeno je 25 radnika na naplatnim rampama. Oni su, kako se navodi u optužnici Specijalnog suda od jula 2004. do maja 2006. godine, krali novac od naplate putarine. Državu su oštetili za najmanje 527.569.000 dinara, odnosno više od 6,5 miliona evra. Protiv Jocića podignuto je više krivičnih prijava za razne malverzacije, ali tek kada je njegov partijski prijatelj Velimir Ilić otišao sa vlasti. Medijima su se javljali razni svedoci sa tvrdnjom da je i sam Ilić umešan u aferu.
