Izvor: Politika, 06.Mar.2008, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slovenački poslanici: Srbi su stalno bežali

Od našeg stalnog dopisnika

Istorijsko iskustvo nam dokazuje da je naša privreda zaštićena u Srbiji – reči su ohrabrenja koje je uoči glasanja o priznavanju nezavisnosti Kosova izrekao ministar spoljnih poslova Slovenije Dimitrij Rupel, a slovenačka nacionalna TV kuća izvukla kao posebnu vest na svom teletekstu, zajedno sa informacijom da je Državni zbor (parlament) usvojio odluku o „priznanju nezavisnosti i suverenosti Kosova”. Time je Slovenija postala prva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << država sa tla bivše SFRJ koja je priznala „novorođenu državu otcepljenu od Srbije”. Rasprava o razlozima „za” i „protiv”, odnosno zašto bi bilo mudro odložiti priznanje Kosova dok Francuska ne preuzme predsedavanje Unijom, vrtela se uglavnom oko zaštite vitalnih interesa slovenačke privrede u Srbiji.

Vlada premijera Janše uputila je parlamentu 21. februara predlog da potvrdi nezavisnost Kosova. Zašto je to nužno, poslanicima je obrazložio uvodničar – ministar Rupel. „U vladi smo razmislili o istoriji i načelnom pravu naroda na samoopredeljenje, na šta je odluku za samostalnost svojevremeno naslonila i Slovenija”, rekao je Rupel, razrađujući misao koju je lansirao u Briselu pre dva meseca, a to je da je Kosovo u bivšoj federaciji od Ustava 1974. dalje imalo „oko 80 odsto nadležnosti republike”. Rupel je podvukao „sistematsku represiju” Srba „nad kosovskim Albancima” i otkrio da je Janšina vlada „naravno, uzela u obzir pismo kosovskih vlasti u kome je Slovenija pozvana da prizna Kosovo”.

Nije objasnio zašto je za slovenačku vladu bilo bespredmetno pismo sa suprotnim zahtevom – da Ljubljana ne prizna Kosovo – koje je stiglo iz Beograda. Upozorio je da „spoljnopolitičke odluke u Sloveniji ne smeju da diktiraju ekstremisti koji su opustošili slovenačku ambasadu u Beogradu, niti smeju da je diktiraju pretnje nekakvim povratnim merama”.

Jožef Jerovšek iz vladajuće SDS, na čijem je čelu premijer Janša, a Rupel član, pronašao je temelj za odluku o priznanju Kosova u nacionalističkom memorandumu SANU i Miloševićevoj politici. On se obrušio i na poslanika iz redova opozicionog „Zares” (u prevodu: Ozbiljno) Mateja Lahovnika, koji je u prethodnoj, liberalnoj vladi bio ministar privrede. Jerovšek je isekao Lahovnikov zahtev da se sačeka sa priznanjem nezavisnosti Kosova ne samo zbog „interesa slovenačke privrede u Srbiji” nego zato što Kosovo nije usvojilo „temeljne zakone, Ustav, kojima bi bili zaštićeni interesi srpske manjine”. Lahovnik je u ironičnom tonu uzvratio da je neodgovorno od strane vlasti što „olako tretira privredne interese koje Slovenija ima na terenu Zapadnog Balkana”.

Lahovnik nije propustio ni da se naruga Rupelovim rečima o načelnoj i suverenoj spoljnoj politici Slovenije, kojima bi „verovao da u javnost nisu procurile informacije kako je Slovenija primala instrukcije jedne velesile šta da čini u vezi s priznanjem Kosova”. Pridružio se usamljenoj grupi poslanika koji su predlagali da Slovenija Kosovo prizna kada predsedavanje Unijom preuzme Francuska, inače će njeno predsedavanje biti zapamćeno po ustoličenju države Kosovo, bez vizije kako uključiti Srbiju u EU.

Među brojnim diskutantima javio se Lahovnikov nekadašnji partijski drug s levice Aleš Gulič, koji je razvio teoriju o srpskim bežanijama. „Srbi su se u svojoj istoriji mnogo puta povlačili, pred različitim drugim narodima ili državama, puno puta bežali, mnogo puta migrirali i to je uvek bilo traumatično; to istorijsko iskustvo određuje njihovo ponašanje i njihove strahove danas”. Gulič je dalje rekao da „neće pominjati Kosovsku bitku”, a umesto nje je objasnio kako su Srbi „bežali na sever i naselili Banat”, pa „bežali pred Turskom 1439, i preko Save, i preko Dunava”. Auditorijum je upućen i u podatak da je „Kralj Matjaž, Matija Korvin, omogućio Srbima da se nasele oko Pešte tj. između Pešte i Beograda”, a onda su Srbi „došli kod nas u Sloveniju oko 1530. pod Gorjance, a tada su bežali i u Rusiju, kada ih je uzela pod protektorat Avstrija, ali pod njom im je bilo gore nego pod Turskom”" Iscrpan opis svekolikih srpskih trauma trebalo je da doprinese razumevanju „njihovom osećanju proganjanosti sa različitih istorijskih, kako misle, teritorija”.

Usledilo je sveopšte klanjanje predstavnika pozicije, ali i njihovih rivala mudrom Ahtisarijevom planu, a poslanik Marjeta Uhan iz Janšine koalicije potkrepila je svoju podršku Kosovu opomenom onima koji prete ispadima (ili ekonomskim blokadama slovenačke robe) i savetom „nek’ se uzmu u pamet i nek’ se pitaju zašto se raspala velika SFRJ odnosno velika Srbija”. Nekoliko govornika je (o)pomenulo da bi sledeća država koja bi došla na red za priznanje mogla biti Vojvodina, a retki govornici su upozoravali vlast da joj je loša ideja i da bi to bila ucena, ako smera da Srbiju tera da i sama prizna Kosovo, ako želi pristup EU" Nekolicini poslanika se veoma dopalo da Srbiju i Kosovo poredi sa „starim bračnim parom” kome je suđen razlaz, dok je uzdanica Janšine partije, nekadašnji novinar Miro Petek, lansirao ideju o „ludističkom pokretu u Srba”, pa je srpski „ludizam” figurisao u još par rasprava koje su dokazivale da slovenački kapital u Srbiji nije ugrožen a da Kosovo treba priznati.

Glas upozorenja čuo se iz redova reformisanih komunista, danas socijaldemokrata, čiji je predstavnik Miran Potrč pomenuo da nije dobro ako „jedan narod sebe smatra pobednikom, a drugi (gubitnikom) jer su mu velike sile, sasvim sigurno zbog sopstvenih grešaka koje je počinio, namenile položaj države koja ne odlučuje o svojoj teritoriji već o tome odlučuju drugi”.

Većina poslanika iz redova liberalnog centra odnosno opozicije zastupala je sličan stav dok je objašnjavala zašto će ipak potvrditi predlog Janšine vlade. Preovladalo je podsećanje na zločine koje je Srbija počinila na Kosovu odnosno na tlu bivše SFRJ u ratovima koje je vodila, pa je otuda izgubila moralno pravo da odlučuje o sebi ili Kosovu. Ni poslanik iz redova levice koji je sebe predstavio kao člana parlamentarnog društva slovenačko-srpskog prijateljstva (čija delatnost je nepoznata) nije podsetio kolege da u Srbiji već osam godina nije na vlasti Milošević, čije je ime kao argument u četvoročasovnoj raspravi potegnuto čak 16 puta, te da u Beogradu stoluje demokratska vlast, već osmu godinu.

Od 90 poslanika, njih 57 je glasalo za nezavisnost Kosova, a svega četiri je bilo protiv.

Svetlana Vasović-Mekina

----------------------------------------------------------------------

U Srbiji posluje 2.700 slovenačkih preduzeća

„Naglašavam – Srbija je postala ključna destinacija za neposredne strane investicije Slovenije. Slovenija ima u Srbiji već za 1,2 milijardu evra neposrednih investicija, što je više nego u Hrvatskoj. U Srbiji posluje 2.700 slovenačkih preduzeća. U Srbiji 400 slovenačkih preduzeća ima svoje podružnice, koje rade kao poslovne jedinice. Robna razmena je u 2007. dostigla milijardu evra. Govorimo o milijardi evra! Slovenački izvoz u Srbiju se do septembra lane, u poređenju sa prethodnom godinom, povećao za 40 odsto. Zato sam zabrinut zbog lakomislene teze ministra Rupela koji je rekao: „Ah, pa oni imaju mnogo više koristi, nego Slovenija”. Ali Slovenija u Srbiju izvozi dva puta više, nego što iz nje uvozi. Slovenija uvozi iz Srbije prevashodno sirovine, a tamo izvozi proizvode sa višom dodatom vrednošću. Pominjem to, zato što to nije rekla Vlada Slovenije. Ne smemo zanemariti da će Slovenija biti ona članica EU koja će zbog brzog priznanja Kosova podneti najveću ekonomsku štetu”,kazao je Matej.

------------------------------------------------------------------

Priština očekuje drugi talas priznanja

Finska vlada juče je predložila predsedniku države da prizna nezavisno Kosovo što bi, kako se procenjuje, prvi čovek Finske danas i trebalo da učini. Time se grupa država koje su pozdravile kosovsku secesiju povećava za još jednog člana – ukupno ih je do sada 26, od čega je 16 iz EU. Sudeći prema najavama, spisak se neće na tome završiti.

Nezavisnost Kosova priznali su Avganistan, zatim SAD, Francuska, Albanija, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo, potom Australija, Senegal, Malezija, Nemačka, Letonija, Danska, Estonija, Italija, Luksemburg, Peru, Belgija, Poljska, Švajcarska, Austrija, Irska, Švedska, Holandija, Island, Slovenija i Norveška.

Priština očekuje da će je Litvanija vrlo brzo priznati, a da će priznanje u doglednoj budućnosti uslediti i iz Bangladeša, Bugarske, Kanade, Obale Slonovače, Hrvatske, Češke, Fidžija, Mađarske, Izraela, Japana, Južne Koreje, Kuvajta, Makedonije, sa Malte, iz Mauritanije, Monaka, Crne Gore, Maroka, Pakistana, Portugala, Saudijske Arabije, Tonga, Tunisa i Tuvalua.

Srpskoj diplomatiji je uspelo da u prvom talasu priznanja ne budu i ona iz najbližeg okruženja. Srpska diplomatija, kako saznajemo, bila je okrenuta regionu zato što za Beograd nije isto ako Kosovo priznaju Hrvatska i BiH ili neko ostrvo u Pacifiku, pa čak i neka druga evropska zemlja za koju Srbija nije toliko politički i ekonomski vezana i sa kojom ne deli burnu prošlost. Ne želeći da ugroze političke i ekonomske veze sa Beogradom, zemlje iz okruženja nisu među prvima „digle ruku” za podršku Prištini, iako je jasno da će sve zemlje pre ili kasnije morati eksplicitno da kažu „da” ili „ne”.

Zasad su „protiv” Rumunija, Španija, Kipar, Slovačka i Grčka, a BiH najavljuje da neće žuriti sa razmatranjem ovog pitanja.

J. S.

[objavljeno: 07/03/2008.]

Nastavak na Politika...