Izvor: Blic, 27.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slova istine
Juče, u četvrtak, dvadeset šestog dana aprila, na ovom istom mestu, u kulturnoj rubrici novina što ih upravo čitate, video sam izmenjeno lice zemlje u kojoj živim. Rastvorenu preko cele dve strane, dalo se pročitati priču o jednom beogradskom drugačijem teatru koji je, s razlogom, dobio značajnu međunarodnu nagradu. U dnu strane, pak, slika i proširena vest o tome kako je neki akademik nacoške provenijencije, čovek preterano uticajan u svakoj fazi doba u kome je živeo, objavio, ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << to tek namerava, novu knjigu.
Konačno se, hoću reći, našla mera u odnosu savremenog i prošlog. Čovek iz prošlosti dobio je tačno onoliko prostora koliko zaslužuje. Pozorište čije se predstave uvek bave aktuelnim, osobito onim što nije po volji bilo kojoj vrsti establišmenta, ima - mora imati! - prvenstveni medijski značaj.
Pre petnaestak godina, u neko letnje vreme, „Dah teatar", jer to je pozorište o kome je reč, izveo je u suvoj fontani ispred „Jadrana", a potom i u galeriji KCB-a, predstavu po Brehtu i njima samima, „Ova vavilonska pometnja". U toj značajnoj, znakovitoj i, uostalom, odličnoj predstavi, bejaše jedna slika, jedan trenutak, ono što, na kraju, i ostaje od teatra u čoveku. U magičnom pozorišnom hipu mogla se videti glumica koja drži knjigu, a kada je sklopi i protrese - iz nje ispadaju slova. Kao i cela predstava i ovaj njen trenutak govorio je, bolno i tačno, o stanju duha u ovom kraju sveta. Setio sam se tog trenutka juče, pročitavši izjavu vremenom satrtog pisca o temi njegovog dela. Pretenciozna kakva već jeste, ta izjava pominje bavljenje „istinama o ljudskim sudbinama u zemlji Srbiji u drugoj polovini XX veka", i, dabome, ne znači ništa u svoj blaženoj opštosti.
Sličica iz mog pamćenja nema takvih pretenzija; no, slova koja ispadaju iz knjige kao kvarni zubi iz trule vilice, posredno, dakle: na umetnički način, govore o besmislenosti velikih i opštih misli o velikim i opštim temama, donoseći, nedvosmisleno, više istine nego tomovi reči što trunu po policama malograđanskih dnevnih soba.
