Izvor: Blic, 25.Feb.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodno vreme je najveće bogatstvo
Težak je i izazovan komad koji radimo, ali smo svi baš zalegli da nešto napravimo - rekao je Vlastimir - Đuza Stojiljković u razgovoru za „Blic“, rađenom nakon probe predstave „Travestije“ Toma Stoparda u režiji Ljiljane Todorović u „Ateljeu 212“, gde igra glavnu ulogu, a čija je premijera u drugoj polovini marta. Proslavljeni glumac govori o pomenutoj predstavi i ulozi, sebi, pošastima vremena u kome živimo.
Tom Stopard je u „Travestijama", komadu koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se sa velikim uspehom igra u svetu, obuhvatio i istorijski podatak da su se u jednom trenutku u rano proleće 1917, kada bukti Prvi svetski rat i kuva se Oktobarska revolucija, u neutralnoj Švajcarskoj u gradskoj biblioteci u Cirihu, istovremeno obreli - Džejms Džojs, pišući epohalni roman „Uliks", Lenjin, pišući čuveno delo „Imperijalizam, poslednji stadijum kapitalizma", i Tristan Cara, rumunski Jevrejin iz Moldavije, koji upravo tada pokreće Dadu, antiumetnički pokret i radikalnu kulturnu revoluciju. Predstava se, između ostalog, bavi pitanjem odnosa umetnosti i politike, manipulacijom, suštinskim pretvaranjem ideja u afekte, a radnja se odvija (i) kroz scensko pripovedanje Henrija Kara koga tumači Vlastimir - Đuza Stojiljković
Govoreći o predstavi i svom liku proslavljeni glumac kaže: „I on je bio autentična ličnost, ali nebitan činovnik u konzulatu. Nije ni izdaleka kao ova trojica čija su dela zapravo menjala istoriju. On uglavnom predstavlja stvari netačno da bi sebi dao na značaju. Recimo, on je sticajem okolnosti video Lenjina u nekom kafeu, a predstavljao je kao da su oni bog zna kako razgovarali, bili u kontaktu" Laž predstavlja kao istinu. Možemo to videti i oko sebe.
Neretko se može čuti da je to, kao i sveopšte zamene teza, ono što obeležava naše živote danas"
- Još kako" Ludo vreme bilo i ovo i ono, s tim što je ovo luđe i bezizlaznije. Sve revolucije bile su obeležene i time da ljudi zapravo nisu ni znali o čemu se tačno radi. Taj Henri Kar je da, tako kažem, najljudskija ličnost, u smislu da je, iako laže i folira, ipak od krvi i mesa. Ovi drugi su nekako izvitopereni.
Kažete da je današnje vreme još bezizlaznije, upoređujete li vreme nekad i sad?
- Upoređujem... Recimo, u pozorištu je danas drugačije nego nekad. Mladi umetnici se, na primer, zapravo ne druže posle probe. Jure, svi jure za nekim poslovima. Moraju. Mi smo nekad imali najveće bogatstvo a to je vreme, slobodno vreme. Danas čovek robuje jurnjavi i nedostatku vremena. Stalno šetam i gledam to bezglavo jurcanje. Živimo ko kada ubrzano pustite film. Nema vrednosnog sistema, i onda...
I onda?
- Pogledajte prosvetu, zdravstvo... stvari koje čine državu. Nema discipline. Disciplina je veliki elemenat demokratije. Jedna od brojnih realnih priča koja me porazila je o ovim klincima koji su ujutro u tri sata pretekli kolonu, skinuli rampu i poginuli. Pa bez discipline ne može ni da se preživi. Anica Dobra kaže da te u Nemačkoj ako pređeš ulicu na crveno svetlo tretiraju kao da nisi normalan. Ne samo da plaćaš prekršajnu kaznu nego ideš obavezno kod lekara jer te tretiraju i kao bolesnog. Mi smo ovde svi bolesni, ali šta sad ja ima o tome da govorim.
Kog su žanra „Travestije"?
- Trebalo bi da naginje ka komediji.
Vi slovite za duhovitog čoveka...
- Nisam duhovit.
Tako su vas prijatelji „optužili". Kako gledate na duhovitost, kao eskapizam ili način gledanja na stvari?
- Duhovitost je pitanje podneblja, pitanje ljudske prirode... Ona je nešto što prirodno izbija iz čoveka, bez planiranja... Prava duhovitost je retka i velika je blagodet. Ja nisam duhovit.
Zašto mislite da niste?
- Ne umem. Zato što sam lenj. A duhovit čovek ne sme da bude lenj ni mrzovoljan.
U „Travestijama" se okupila vrsna glumačka ekipa. Uz vas tu su Anica Dobra, Anita Mančić, Nikola Đuričko, Boris Komnenić, Tihomir Stanić...
- Jeste. Baš jeste! Mogu vam reći da je to jedan od razloga zbog kojih sam prihvatio ulogu. Kara je prvobitno trebalo da igra Bora Todorović pa je odustao. Nije lako, ovo je vrlo težak i izazovan komad. Baš me zanima dokle ćemo da dobacimo. A svi smo zalegli da nešto napravimo. A (smeh) kako god da bude, biće bolje od raznih stvari na televiziji.
Za televiziju kažu da je pošast ovog vremena?
- Ona je manje-više trgovina, roba, preduzeće koje radi svoj posao. Ali mnogo je lepa za fudbal. Uff... Sad ću da kupim onaj veliki ekran da gledam utakmicu ko na stadionu.
Nigde nije kao u pozorištu
Rad na televiziji vas nije odvojio od pozorišta?
- Ne, ne, ne... To se slaže jedno s drugim. Pravi glumci nikad ne okreću leđa pozorištu jer nigde ne možete da napravite ono što možete na sceni, tu gde je sve živo...
