Izvor: Politika, 13.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodni rečnik novogovora
Vašington, januara – Mark Tven , može da bude i najveći američki pisac, ali će učitelj koji Haklberi Fina uvrsti u obaveznu lektiru popiti suspenziju zbog političke nekorektnosti. Dok tamnoputi tinejdžeri zgrću milione kad u rep ritmu ponavljaju prokažene reči i glagole, a njihove ploče se vrte na crnim, belim i mešovitim maloletnim žurkama, ne daj bože da neko iz druge rase pomene reč koja počinje sa "N"(niger ili crnja). I na Boga mogu da se pozivaju samo odabrani: čak su i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << liberalni predsednički kandidati (Obama, Edvards i Hilari) rešili da poprave svoj rejting i da poput Buša "izabranu naciju" otpozdrave sa: "Neka vas Bog blagoslovi" tek neki sat pošto je na Kapitolu demontirano "nacionalno drvo" pošto je prošao Božić, pardon praznik. Politički korektori ne mogu da oproste Marku Tvenu što se u svom literarnom žaru okliznuo o reč koja počinje sa N" ali zato podrobno razglabaju da li je Amerika "dovoljno sazrela" (ili je možda još u pubertetu) da za predsednika izabere ženu ili muškarca polovične afričko-američke provenijencije (senatoru iz Ilinoisa majka je belkinja).
Sudari između prvog ustavnog amandmana koji garantuje slobodu govora, mišljenja i medija, i civilizacijski nedozvoljive prakse već decenijama su predmet sudskih sporova. Kako na primer pomiriti versko uverenje da deca od malih nogu moraju da rade teške fizičke poslove i da devojčice ne smeju da se školuju (u nekim kolonijama Amiša) sa ustavnim pravom da su svi pod kapom nebeskom rođeni sa jednakim pravima i šansama. I sa međunarodno usvojenim konvencijama o osnovnim ljudskim pravima, da deca ne smeju da budu radna snaga. Tek je nedavno nađen način da se uhapsi verski vođa koji je dvanaestogodišnje devojčice terao na bludne radnje, jer je tako odredio svevišnji.
Sudari prvog amandmana
U tek izašloj knjizi "Sloboda za mišljenje koje mrzimo", novinar Antoni Luis, dobitnik Pulicerove nagrade, obrađuje uvek aktuelnu temu i pokušava da odgovori na pitanje" gde bi trebalo da se podvuče crta između slobode i reda". Da li unapred data "apsolutna sloboda" ograničava pojedince da ispoljavaju svoja manjinska uverenja i praksu? Do koje mere možemo, pita se Luis, da pod izgovorom slepe primene Prvog amandmana, živimo u zakonskoj haotičnoj džungli? Danas se, kako tvrdi autor, na račun bilo kog predsednika mogu izreći ili napisati najotrovnije reči, a da sud upetljan u konfuziju oko slobodarskih odredbi odustane od utvrđivanja klevetnikove odgovornosti. Istina, uvek će, kako dodaje postojati direktori škola koji će zabraniti đačku predstavu o ratu u Iraku kao "politički uvredljivu", a time će zapravo kupovati svoj položaj u lokalnoj vladajućoj nomenklaturi.
U nedostatku opštijih pravila, principi "političke korektnosti" istresaju se na zahtevima za doslednu upotrebu "novogovora" koja korporacije i privatne institucije imaju prava da propišu. Sa sobom na prijem, kako to stoji u pozivnici, ne vodiš ni muža ni ženu, već "tebi značajno drugo biće". Sa njim možeš biti u zvaničnoj ili nezvaničnoj vezi, ono može biti i dvopolno i bespolno, i ne mora da poseduje ljudske karakteristike, podtekst je ove politički korektne pozivnice.
Druga nepisana pravila takođe su nastala kao izraz sveopšte američke saglasnosti o dobrom vaspitanju i društvenoj korektnosti. Kad te nužda potera da odeš na "jedno mesto" za koje ne znaš gde se nalazi, moraćeš svog upućenog sagovornika da priupitaš: "Gde mogu da operem ruke". Odmah će, ako je Amerikanac, shvatiti šifru. Kada bi neki jak kandidat pred bilo kim zapalio cigaretu, taj bi odmah zauvek ispao iz bilo koje političke ili društvene igre. Ako taj isti, na sastanak ili za govornicu dođe sa plastičnom bocom iz koje povremeno pije vodu, svi će reći da je to baš "kul". Pravi patriota. Nije nikakav problem ni kad se američke cigarete izvoze u "treći svet" gde se na svakom koraku mogu videti slike kauboja kako uživaju u duvanskom dimu.
Direktive iz izraelskog lobija
Moćni lobiji mogu da nametnu svoju selekciju reči koje pojedinci izgovaraju korektno dok drugi odmah bivaju proglašeni za zločince. Organizacije američkih Jevreja, na primer, traže da se propiše pravilo da se nikome ne dozvoli da svog političkog protivnika poredi sa Hitlerom ili nacistom, jer se tako "holokaust koristi za jeftine političke dobitke". Kada je nedavno na Internetu pokrenuta kampanja najuspešnijih političkih parola protiv Buša, iz centrala odbora američkih Jevreja čulo se da je izjednačavanje Buša sa Hitlerom govor mržnje koji u demokratskoj Americi mora da se zabrani. Gledani TV voditelji desničarski orijentisanog Foksa, na primer (kako to u skorašnjem tekstu ističe Glen Grinvald), svakog slobodoumnijeg političara proglašavaju "esesovcem", dok njegove ideje imenuju terminima iz Hitlerove Nemačke. Ali jevrejski lobi ne protestuje kada trivijalizacija holokausta dolazi iz Mardokovog Foksa.
Niko u Americi nema ništa protiv političke nekorektnosti, ni kada se za počivše ili žive strane državnike kaže da su počinili genocid iako za tako nešto ovaj nije osuđen ni pred kakvim sudom.
No, u međusobnoj komunikaciji političari, pokušavaju da izbegnu probleme, pa se dobro čuvaju politički nekorektnih kvalifikacija. To, najčešće biva na račun dobrog sočnog američkog jezika, pa se mnogi žale kako u zemlji gde se debatovanje gaji od obdaništa, nema više zanimljivih verbalnih bitaka. Koliko su Amerikanci željni žustrijih reči, pokazalo se po reakciji na govor predsednika Venecuele Uga Čavesa pred najvišim predstavnicima Ujedinjenih nacija u Njujorku. U svom stilu, Čaves je kadio govornicu za kojom je pre njega bio "đavo" (Džordž Buš) a Amerikancima je preporučio da pročitaju svog pisca Noama Čomskog, kako bi shvatili u kakvoj zemlji žive. Iako je i ovaj kritičar Vašingtona odavno zapostavljen u glavnim američkim medijima, posle Čavesa, knjige su mu se preko noći popele na vrh bestseler lista. A istup venecuelanskog predsednika zdušno je proglašen politički nekorektnim.
Pretendenti za osvajanje Bele kuće, smeškaju se i govore bez povišenih tonova po važećim američkim protokolima. Ne poteže se teška artiljerija na koju su svi preosetljivi, već otrovne nevidljive ali ubitačne strelice. Hilari je sa lakoćom ubacila Obamino školovanje u indonežanskoj medresi, podsmevajući se tobože njegovom iskustvu u međunarodnim odnosima, a hoteći svakako da naglasi njegovu zadojenost nehrišćanskim vrednostima. Novinari međutim imaju mnogo manje dlake na jeziku, pa se tako Rosa Bruks u uvodniku "Los Anđeles tajmsa" ne čudi mnogo što predsednički kandidati ne pominju da je ubijena Benazir Buto bila predstavnik dinastičke a ne demokratske struje u Pakistanu... Ako Hilari Klinton bude izabrana za predsednicu, vrh SAD će do 2012. biti punih 24 godina pod kontrolom dve familije (Bušovi i Klintonovi). Vašington će, kako ocenjuje komentatorka, biti dinastički obojeniji i od Pakistana.
Jedino siroti pokojni Mark Tven, i njegov mangup Haklberi Fin, nemaju više šansu da se prekomponuju i iskupe za grehe počinjene daleko od današnje prestonice novogovora.
[objavljeno: ]
