Izvor: Politika, 02.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sloboda se uvek plaćala
Oslikan zamamnim potezima veštih vizantijskih zografa, manastir Dečani, zajedno sa Gračanicom, kroz vekove povezivao je srpstvo s Kosovom
Jedna fotografija, objavljena u "Politici" 20. oktobra 2006. godine, istinito i tragično priča, ne samo o manastiru Dečani, već i o srpskoj državi i Srbima. Na početku 21. veka bratstvo Dečana podiže zid oko svog manastira da bi ga spasilo od pljačke, divljaštva i poniženja. A tu srpsku svetinju čuvaju vojnici, dovedeni iz država >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << civilozovane Evrope, koja narodu od kojeg čuva ovaj "objekat", priznaje državotvorstvo i sposobnost da organizuje civilizovanu državu 21. veka! Naša narodna izreka govori: "Pametnom čoveku po reči dosta".
Srpska duhovna povezanost sa Dečanima postoji od onog vremena, kada su se oni, onako gordo uspravili k nebu. Lepota skladnog rukotvora kotoranina Vite (koji je već u imenu nosio latinsku oznaku života), oslikana zamamnim potezima veštih vizantijskih zografa, ova građevina je, zajedno sa Gračanicom, kroz vekove povezivala srpstvo s Kosovom. Jednako veličanstveno koliko i tragično. kosovsko-metohijski manastiri u Srbima su izazivali uzbuđenje i nemir, ne samo zbog svoje velelepnosti, već i podsećanjem na stradanje njihove kolevke duhovnosti. Takvo uzbuđenje proželo je i Jašu Tomića dok je na tim prostorima boravio kao ratni dopisnik u Prvom balkanskom ratu, pre devedeset i četiri godine.
Pod turskom upravom
"Od kada sam se za vreme ovoga rata priključio srpskoj vojsci, spavao sam na slami, na zemlji, pa čak i u nekim vrlo sumnjivim krevetima. I uvek je sa najvećom brzinom naletao na mene tvrdi san. Samo noću između 3. i 4. novembra nisam sklopio oka, iako sam bio jako umoran. A baš tada sam ležao u čistoj, mekanoj postelji, koja se ljuljuškala na federima. To je bilo u gostinskoj ćeliji manastira Visoki Dečani. Dosta sam video u svom veku i ne uzbuđujem se više lako. Ali ja moje tvrdo uverenje: videti oslobođene Visoke Dečane, pa onda leći i mirno spavati, to ne bi mogao ni drugi, ili bar ne bi mogao Srbin.
Mnogo sam očekivao, ali da će me Visoki Dečani dohvatiti onakvom snagom i pokazati mi onoliku veličinu srpske umetnosti iz 14. veka, da će mi onako rečito pričati o visokom stupnju srpskih zanata i srpskog bogatstva i veličine od skoro pre 600 godina, tome se nisam nadao. Bio sam zadivljen, zanet, potresen, zbunjen, kao da su onoga dana sijala na mene tri sunca i kao da sam gazio po noćnom nebu zasejanom zvezdama".
Turska uprava na Kosovu i Metohiji, osobito pošto su Arbanasi primili islam, nije mogla da zaštiti ni Srbe ni njihove svetinje na tim prostorima. Mogle su jedino pare, koje su mnastirska bratstva morala plaćati jakim arbanaškim kućama, koje su svojim ljudima štitili manastir i njegova dobra. U Socijalističkoj Jugoslaviji su nam govorili da su to "albanske vojvode" dobrovoljno, iz pobožnosti, štitili srpske svetinje. Mnogo vremena je bilo kada su Turci jakim snagama štitili manastirska bratstva od pohare, pa su se dešavali i veliki krvavi obračuni. Sve su to, opet, morali da plaćaju kaluđeri. Mnogi putopisci govore kako su do manastira mogli da dođu samo uz jaku oružanu pratnju.
Turska uprava je podstrekivala Arbanase da progone Srbe, naročito posle velikih iseljavanja, kada su odlazili za austrijskom vojskom. To su pod kraj 19. veka činili, sa ne manjim žarom, katolički fratri, naročito u vremenima kada je manastir bio u velikim dugovima arbanaškim poveriocima. Oni su hteli da se nekako domognu manastira, kako bi odatle, neposredno, mogli uspešnije da provode uniju.
U tim teškim vremenima po manastir dovedeni su sa Svete Gore ruski kaluđeri da bi brana protiv učestalijih i upornijih katoličkih nasrtaja bila što jača. Isto tako i da se suzbiju arbanaški pljačkaški naleti. Čini se, prema savetima ruskoga konzula u Prizrenu, da je najubedljivija odbrana bila novcem. Srpska država ga nije mogla štititi jer je bio na tlu druge, mnogo jače države. U sakupljanju priloga za otplatu manastirskih drugova učestvovala je i srpska vojska, odazivajući se tom visokom patriotskom pozivu.
Istorija se ponavlja
Evropa, u koju su danas naše vlasti toliko zaljubljene, najviše je sprečavala da se Visoki Dečani nađu u Srbiji, gde su pripadali i gde im je i danas mesto. U oslobodilačkim ratovima Srbije protiv Turske, iako je s vojskom došla na Kosovo, Evropa ga je vratila Turskoj. To će biti i najviše stradanje Dečana sve do konačnog osobođenja u Prvom balkanskom ratu.
Te slike od pre više od stotinu godina, koliko god to izgledalo neshvatljivo, ponavljaju se i danas. I danas evropski Unprofor jednako uspešno štiti Srbe od Arbanasa kao nekada i Turci; reklo bi se i sa istom voljom. Na Kosovu je istorija stala.
Kad bi se engleska putnica mis Irbi povratila u naše današnje vreme, videla bi sličnu sliku koju je i sama doživljavala kad su je turski sejmeni pratili od Peći do Dečana. Strani putnici tuda idu danas potpuno slobodno; njima ne treba pratnja. Ona je potrebna Srbima da dođu do svojih ognjišta i groblja; ali je ta pratnja sada nepouzdanija.
Mora se postaviti pitanje svim srpskim vladama od 1912. pa do danas, kao i svima nama Srbima: koje su to bile nesavladive prepreke da se kolevka našeg nastajanja nađe na tuđem prostoru i u našem vremenu, u 21. veku? Hoće li opet morati da se rodi veliki pesnik i da nas prokletnički ukori: "O, Kosovo, grdno sudilište/ Nasred tebe Sodom zapušio".
Hoće li i budući političari biti neosetljivi na poeziju?
Božidar JOVOVIĆ
[objavljeno: 02.12.2006.]
