Izvor: Blic, 11.Apr.2011, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike bez prilike
Pre neko veče izađem na ulicu (naoružana kišobranom i strpljenjem) rešena da uhvatim taksi. Cupkam, mašem, mlataram rukama i nogama, ali nijedan taksista da stane. Svi puni!
Voza se ko treba, još više - ko ne treba, pomislim. Već pomalo nervozna (jer mi tajming za posetu prijateljici curi), maštam da ugledam neku svetleću taksi tablu, što bi značilo da je čovek slobodan i da mogu da računam na njegovu ljubaznost i - vožnju. Ali ništa.
U nekom trenutku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << skapiram da u istoj ulici iz kontra smera furaju prazni taksi drajveri, što će reći da (iz nekog razloga) - ja stojim na pogrešnoj strani. Ne budem lenja, pa pređem suprotno. Kad u tom trenutku ugledam pet-šest praznih taksija baš iz onog pravca koji sam upravo napustila. A sa ove strane gde sad stojim - ništa.
Protrljam oči, mućnem glavom da proverim da l’ sam flipnula, il’ mi se samo pričinjava - ali slaba vajda. Ista slika kao maločas. Što znači da treba da se vratim tamo odakle sam došla. I ne budem lenja, pa trk nazad. Još nisam čestito ni zgazila trotoar, a sa one strane sa koje sam upravo zbrisala - šest praznih taksija zaredom. Sa ove na kojoj ponovo stojim - opet ništa na vidiku.
Ne budem lenja, pa opet trk natrag. I tako nekoliko puta, dok ne baldisah od umora. U neko doba (premorena i promrzla) skapirah da će po nekom nepisanom wiesbadenskom pravilu gde god stajala - biti isto. I iz sve snage pojurih - ne na kontra stranu (jer znam da će sve biti isto), već svojoj kući da zveknem pilulu i mirno otkažem posetu u koju sam pošla.
