Izvor: Danas, 13.Dec.2015, 20:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slikanje i prilikanje
Prođevikend bez mnogo dreke i gungule,sa prihvatljivim gubicima u ljudstvu i materijalu, pa me tonavededa se zapitam da li mi –kao društvo u kome su i mirotvorcimilitantni –uopšte želimo ( i zaslužujemo)mir inisu li, s obzirom kakvi smo, državni udari i atentatisrazmerno retka pojava? Takvonam je nasleđe. Ovde se smatra – i time se ponosi– da se ništa nije dogodilo, ako se nedogodina silu, uz munje,gromove,buku ibes.I pročaja. Znate i sami.
Bejah nekoliko dana u >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Torontu i za sve to vreme ni u jednom broju Toronto Stara ne ugledahsliku kanadskog premijera,ministarske slike da i ne pominjem. Da li je u Kanadi stanje bilo redovno, da li je sve funcionisalo? Jeste! Čak ipreviše za moj ukus.Pričao sam vam već da sam, da bih serbez i nekažnjeno pušio,morao da idem čakkod Duška Petričića.
A šta bi – pitam ja vas – bilo da se u srpskim novinčinama nekoliko dana ne pojavi slika nekog od naših Oca, nebitno ko tu patrijarhalnu funkciju trenutno obnaša, svi vole da se slikaju? Mislim da ne bi bilo ništa, ali naše Oce ne misle tako, a u tom mišljenju ih zdušnopodržavaju gloduri svih naših medija. I eto ti belaja!Da bi opravdalisvakodnevnegovorancije i foto sesije, naše Oce – a naročito trenutni Oco –naprostomorajudajavnosti plasiraju nekidramatičan sadržaj, a ako takvog nema, ondada ga na silu stvore. Krivica za takvo stanje stvari samo polovično pada na pleća naših Oca, druga polovina pada na krvožedne medije i istu takvu javnost. U javnosti koja nije morbidno zainteresovana za sranja, sranja se retko događaju, a kada se i dogode, sve se brzo počisti. U takvim javnostima političari dospevaju u medije tek kada naprave sranje, za razliku od Srbije u kojoj iz medija nestaju tek kada prestanu da ih prave.
