Izvor: Vesti-online.com, 16.Apr.2016, 06:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slepi guslari

Uvaženi glumac, koji je u međuvremenu postao perjanica autošovinista, otvorio je Srbima oči kad je u pitanju slepi guslar. Kaže, Filip Višnjić nije kredibilan istorijski svedok jer je pipao po mraku povijesne zbiljnosti, a mnogo merodavniji su otomanski papiri.

Tamo sve lepo piše. Pravac Stambol - po istinu.

Aferim, Rubirozo.

Dosad smo imali slučajeve peglanja novije istorije, a Miki je sada potegao čak do srpskih ustanaka. Jer, kad Svevišnji kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << da Srbima nema budućnosti dok ne promene svest, onda ima da se menja svest do desetog kolena unazad.

Da i Filip Višnjić progleda i da se mane prošlosti.

Koga, zaista, interesuju herojstva koja su napajala, a i danas napajaju grudi retkih patriota? Bi li Dejan iz Čačka zapucao na Košare da je čitao iz otomanskih arhiva šta je i kako je bilo u zemlji Srbiji, u Srbiji zemlji da prevrne?

Stuštilo se nebo na zemlju, pa se spojilo sa crnom vodom Zaovina. Preda mnom i Dejanom, ispod tende nadomak jezera, flaša ljute i bomba piva. Da se vatra od ljute gasi. Vrti se diktafon, ne zna se ko više zapliće, a on priča, priča, polako, monotono, kao da se nekom drugom dešavalo...

Kako je, kao prekaljeni dobrovoljac sa hrvatskog ratišta, krenuo u granične gudure da čuva leđa bratu, redovnom vojniku.

Kako su braća Rusi upadali u rovove da ih odmene bar na sat-dva, dok s druge strane, i s neba, prašti kao u vatrenom paklu.

Kako su puštali Šiptare i saveznike toliko blizu da im vide beonjače, a onda kosili kao snoplje. Jedan na sto, dvesta, trista, o zar se i to može?

Kako su, goneći bandu agresorsku, čuli paničnu komandu s motorole: Ludaci, vraćajte se nazad, pet kilometara ste ušli u Albaniju!

Kako su uvis letele ruke, noge i glave, u tom grotlu stešnjenom među planinama, gde samo ludak može da ozida karaulu, ne bi li se kurčio pred Enver Hodžinim odrpanim bednicima sabijenim u straćare.

A svaka greška kad-tad dođe na krvavu naplatu, i plati je nedužan.

Pričao je tako, satima, polako, sa nekim čudnim pogledom i osmehom Pavla Isakoviča, kao neko ko je gazio u krvi do kolena i više nema snova. Ni iluzija.

Kad je rakija sišla na dva prsta do dna, više se nismo prepoznavali. A s neba je tutnjalo, munje su cepale do Bosne, i jezero je urlalo pod vetrom,

Napipao sam diktafon. Bio je mrtav. Uključio sam ga, a u njemu muk. Ništa. Ni reči ispovesti.

- Bolje - reče Dejan dok ga je preko ramena bacao u jezero.

- Bolje - rekoh. - Da ti se ne smeju dezerteri.

Onda smo se smejali kao ludaci, a gromovi su cepali stogodišnje borove kao luč za božju potpalu. Tako je jedna priča o herojstvu potonula na dno, među somove stokilaše.

Jednog dana zapucaćemo u Pentagon, ili u Tiranu, da vidimo šta je to bilo na Košarama jer Filipa Višnjića više nema da opeva heroje. Ispunjavaju se snovi Mikija Rubiroze, i njegovog premijera.

Pre nekoliko dana, baš na godišnjicu kad su horde halačući krenule na granicu, poželeo sam da, ovog puta, uspešnije repriziramo Dejanovu ispovest. Da ne damo da se Obilići i Sinđelići zaborave. U inat.

Rekoše mi da je u Italiji, na građevini. Radi od 6 ujutro do 8 uveče. Onda spava. I tako redom.

Ovo više nije zemlja za heroje.

Nastavak na Vesti-online.com...