Izvor: RTS, 27.Nov.2011, 11:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slava ili narodno veselje
Suština slave je okupljanje porodice u molitvenoj atmosferi i ljubavi i zbližavanju sa porodičnim zaštitnikom uz slavski kolač, sveću, žito i vino. Međutim, u mnogim domovima, slavljenje porodičnog sveca često se pretvara u opštenarodno veselje u restoranima.
Krsne slave postale su dani kada se preteruje u svemu - hrani, alkoholu ali i dokazivanju ekonomske moći i prekomernom trošenju novca. Međutim, prema kanonima crkve, suština slave je okupljanje porodice u molitvenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << atmosferi i ljubavi i zbližavanju sa porodičnim zaštitnikom uz slavski kolač, sveću, žito i vino.
U porodici Sokolović krsna slava je svetinja i praznuje se generacijama, već 279 godina. I u siromaštvu, i u izobilju za taj dan su, kažu, imali novca. Tada ne štede, ali i ne preteruju.
"Na žalost mi danas robujemo nekim pomodarskim načinima slave. Nisam za to da se slava slavi u kafanama i restoranima", kaže Saša Sokolović.
Slavica Sokolović kaže da je suština da se svi u porodici raduju i da u pripremi slave učestvuju baka, ćerka, unučići.
Međutim, u mnogim domovima, ikona, sveća, kolač i žito samo su dekor, a slavljenje porodičnog sveca često se pretvara u opštenarodno veselje. Neretko se porodice odlučuju da slavu proslave u restoranu, gde je samo za dekoraciju potrebno izdvojiti i do 8.000 dinara.
Danijela Ranković iz Agencije za organizovanje proslava rekla je da se traži da sala bude dekorisana cvetnim aranžmanima, a sve više se traže bendove i trubači.
Dugo vremena verski običaji bili su nepopularni, zato u poslednje dve decenije, kada sve više ljudi slavi, mnogi preteruju u tome.
"Slavu prihvatamo kao i druge porodična proslavljanja i otuda smo i svadbe i parastose preneli u restorane, pa tako pokušavamo i slave, iako bi slava trebala da se proslavlja isključivo pod svojom krsnom ikonom i u svom stanu pa makar i u najužem krugu članova porodice", kaže protojerej Dragomir Ubiparipović.
Slava, smatra protojerej Ubiparipović, trebalo bi da bude primerena vremenu, mogućnostima domaćina i, ako je moguće, da ima istinski molitveni karakter.
