Izvor: Politika, 04.Jul.2011, 15:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slava i gosti u Vulongongu
Na ogromnom brodu „Australis“, 2000 putnika i 500 članova posade, daleke 1969. godine na putu iz Danske za Australiju, upoznali smo, supruga i ja, par Australaca : inžinjera Karla Prosta, Nemca koji već desetak godina živi u Australiji i njegovu ženu učiteljicu Keri.
Približno istih godina, družili smo se kao ”školski”. Mesec dana zajedničke plovidbe izrodilo je našu odluku da se nastanimo u Vulongong, gde oni žive.
Grad na obali, oko 70 milja od Sidneja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nam se odmah dopao. Kosinom okrenutom prema okeanu, ličio je na jadranske primorske gradove.
Stan smo dobili u ogromnoj vili bogatog Grka-Makedonca Toma Tasiosa i njegove žene, naše Ličanke, Zore. To je ranijim vlasnicima bio stan za poslugu koga Tom i Zora nisu koristili pa su ga nama izdali.
Pored zgrada i poseda imali su u centru grada luksuzni restoran ”Kaptol” u koji su svi bili dobro došli - osim Hrvata. Tom nije protiv njih imao ništa ali je Zora i te kako imala. Braća i otac su bili lički četnici a ona je sa njima na kraju rata preko Egipta stigla u Australiju. To je bilo vreme aktivnosti emigrantskih organizacija, jednih protiv drugih i oba protiv komunističke vlasti u Jugoslaviji. Posle svih priča o emigrantima i mogućim posledicama pri povratku u zemlju, pažljivo smo birali sa kime se družimo. Ali čovek snuje, a Bog odlučuje.
Praksa isplaćivanja plata u to vreme je bila takva da su plate išle direktno na bankovni konto, a banke se borile oko klijentele. Kako većina novopridošlih imigranata nije znala engleski, banke su zapošljavale prevodioce, koji su pomalo radili i druge stvari za klijente.
U banci u koju je stizala moja plata radio je kao prevodilac izvesni Josip Dekanić, emigrant, učitelj iz Rijeke. Jedan vrlo uglađen i ljubazan covek, nešto stariji od nas. Kad god smo dolazili u banku za neku uslugu on se sa nama zadržavao u dužim razgovorima, dok se nije jednog dana, na naše iznenađenje, pozvao da nas poseti. Te večeri se pojavio sa svojom malom ćerkom, kao garantom dobre volje. Da ne ”duljim” on i Dragica su nam postali bliski prijatelji.
Četvrti akteri priče, koju pokušavam da ispričam, su Džon Vordl, profesor pomorskog koledža, za vreme rata kapetan podmornice u Severnom moru, i njegova žena Meri. Štrajk železničara na vozu za Sidnej gde sam ja tog dana imao važan sastanak me je preko stopiranja stavio u vezu sa ovim divnim čovekom.
I sada, kao u dobroj engleskoj krimi priči – svi akteri se sreću na na jednom mestu, u ovom slučaju na našoj slavi Sveti Nikola, 19. decembra. Išli smo logikom da su svi oni naši prijatelji, zato su i pozvani, a ako imaju nešto jedni protiv drugih to je već njihova stvar. Ovde smo, pre svega mislili na Zoru i Toma na jednoj a Josipa i Dragicu na drugoj strani. Nismo ni sanjali daleko veću dramatiku sa ovima koji nisu sa naših prostora.
Gosti su zauzeli svoja mesta, večera je u toku i razgovori su uglavnom konvencionalni. Zora odavno nije imala nekog Hrvata u svojoj blizini pa je pokazivala čak i neke znake znatiželje. Josip daleko kultivisanija osoba se ponašao nonšalantno, dok su Dragica i Tom delovali nezainteresovano.
Razgovori su se vodili na engleskom i kao što pravilo pristojnog ponašanja nalaže, za vreme ručka se politika nije pominjala. Za kraj večere je servirana kafa sa konjakom ili likerom.
Tek tada je Džon započeo sa svojim uspomenama iz rata. Neznajući da je Karlov otac bio kapetan nemačke podmornice u severnom moru, kroz priču se sa zaprepašćenjem konstatuje da su Džon i Karlov otac bili direktno tom rpilikom na suparničkim stranama i da je, možda, Džonova podmornica potopila podmornicu Karlovog oca kojom prilikom je on zajedno sa celokupnom posadom poginuo. Nastao je tajac, nismo znali kako da se ponašamo, kako se god okrene ispada da je Džon, najverovatnije ”ubio” Karlovog oca.
Daleko mlađi Karl je prekinuo tajac lepim komentarom koji se završio sa: bilo je šta je bilo – pomenulo, se ne povratilo se. Kasnije su se kod nas još par puta sretali i Karl je uvek tražio od Džona da nam priča događaje iz vremena rata u Severnom moru.
A ovi „naši“? Josip je bio čovek potpuno oslobođen od šovinizma pa mu je lako bilo da nedovoljno obrazovanu Zoru ubedi u svoju dobru volju. Posle Svetog Nikole kod nas usledila je, na čuđenje hrvatske zajednice u Vulongongu, večera u Kaptol restoranu gna kojoj su naravno bili i Josip i Dragica.
Od života se možemo svemu nadati, jer život je čudo.
Mirko Todorović, Australija
objavljeno: 04.07.2011.
