Izvor: Politika, 22.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slatke male nacionalne demokrate
Fiktivni prijatelj Đorđa Vukadinovića iz teksta "Slatka mala okupacija" ("Politika", 19. jun) idealan je arhetip: Njegovo se postojanje ne može proveriti, mogu mu se pripisati bilo kakvi stavovi, a pripovedanje o njemu lepo zamenjuje empirijska istraživanja. Pogledajmo kako izgleda njegova suprotnost.
Moj prijatelj nije beogradski intelektualac, a još manje je iz kruga dvojke (gde nema poštenih intelektualaca van sedišta Gradskog komiteta SKJ, c/o DSS, Pariska 13). On potiče sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << planina, što je važno, jer Beograd nema odgovarajuću nadmorsku visinu (pravi se Srbi rađaju samo iznad 800 metara nadmorske visine i idu dole kada silaze sa gora naše zemlje ponosne, a gore kada se od železničke ili autobuske stanice penju Balkanskom na Terazije ili preko Mostarske petlje na Senjak i Dedinje). On ne pripada modernoj mladoj generaciji i zato gaji poštovanje prema starijima i ne konkuriše im, jer zna ko kod nas kosi, a ko burek i jogurt nosi.
Za njega je život bio lepši pod Miloševićem, znalo se kome ide samačka soba pod nebom srpskih iluzija, a kome vila na Dedinju. On zna da su Srbija i Srbi, kao državotvorni narod koji drugim građanima Srbije samo izdaje garsonjere dok se pristojno ponašaju (plaćaju porez i ništa ne traže), samo nevini stradalnici novog svetskog poretka, koji sada nasilno dolazi na Balkan gde smo se mi Srbi u praiskonu i pre svih doselili i sve sa našim harfama uselili u zemunice solidarnosti izgrađene na ledini koja se prostirala sve dokle su sezali grobovi našeg naroda. On zna i da je sve mnogo lepše kada u Srbiji vlada haos pod upravom elite sa Miloševićevog kanabeta, jer kad daždi po njima, će da kapne nešto i po nama.
Taj moj prijatelj nosi nacionalni suverenitet u duši, smatra da ga je Srbija najbolje čuvala kada je pod Dušanom Silnim proširila granice i time udaljila mrske neprijatelje od svog srca. Žao mu je što velike sile nisu poštovale njen suverenitet i dale joj da izađe na more preko Albanije, a zna i da su Makedonci samo Južni Srbi. On čuva rusku zastavu da maše kada nam s vojskom dođe majčica Rusija i na bajonetima donese jedinstvo pravoslavnih naroda (za razliku od onomad kada nam je donela socijalizam, u kome je on postao samo profesor univerziteta i dobio stan). On voli patriotizam, posebno onaj koji leže na žiro-račun (a može i na ruke), gaji gotovo patološku odbojnost prema svemu što nije iz njegovog sela i stranke i što se ne moli Svetom Evru, nasledniku Svete Marke, i obožava sve što nosi srpski nacionalni predznak, pa zato ima "Filipsovo" ognjište na struju sa keramičkom pločom za poneti kada ga budu proterali, a na odmor putuje isključivo audijem.
Taj prijatelj je mentalno i politički aktivan, o velesilama rado zbori s flašom piva u ruci pred seoskom prodavnicom, te misli da je svet zao i mrzi nas zato što smo ponosni i hrabri Srbi (ali me moli da mu ime ne spominjem). Mrski su mu svi koji su bili protiv Miloševićevog režima, kada je moglo štošta da se radi (moralo se, da ne pričamo sad puno o tome, to je sve prošlost, treba gledati napred). On voli sve što je mondijalistima mrsko, obožava Žirinovskog i Le Pena (ko kaže da nije internacionalno orijentisan), ko god kritikuje Zapad, brat mu je mio, ma koje vere bio, Mladića bi istovremeno uzeo za zeta, brata i sina kada bi mogao, a Legijinu sliku drži na kredencu odmah ispod dunja. I nikada ništa ne čini zarad para, već uzima samo onoliko koliko može.
Taj moj prijatelj pripada "bizarnoj nacionalnoj koaliciji", koju čine ratni profiteri (neko mora i da trguje, ako neću ja, drugi će), bivši članovi CK i ateisti, časni poslenici iz Škorpiona, JSO-a i sličnih humanitarnih organizacija, novinari sa tri padeža, naučnici koji u Glasniku Donje Prćilovice objavljuju epohalne radove o tužnoj istoriji srpskog naroda, ministri s dugim prstima, analitičari svetske politike na saborima srpskih intelektualaca i susretima Dveri (gde se još jednom potvrđuje da smo najstariji narod i da su se svi svetski jezici razvili iz srpskog) koji na engleskom znaju da kažu Mi Tarzan, ju Džejn, sveštenici što decu prže žaračem (valja ih kaštigovati dok su mlada da se ne umetnu u neke belosvetske protuve), a ima ih još, Srbija je neiscrpan izvor nacionalnih kadrova. Jedino im sreću kvari što neki od njih žive u Užičkoj, a neki u izbegličkom logoru u Krnjači, pa deca ne mogu da im se druže, daleko je, tata nema vremena od poslova da vozi sina u Krnjaču (a i za Novu godinu će kao poklon izbeglicama zatvoriti i taj logor, jer što je dosta, dosta je, ne mogu više ni te izbeglice da žive na našoj grbači, izdržavali smo ih sve ove godine, a ni hvala da nam kažu).
Taj moj prijatelj je hibrid između radikala i narodnjačkih stranaka, koje silno razvijaju "stari nacionalni osećaj". Sa tim mojim prijateljem sigurno ćemo stići svugde, od Evrope do Antila, gde je sad na letovanju da se odmori od nacionalnih poslova (a i dok ne minu ova hapšenja, mada, naši smo, dogovorićemo se).
Njegovi najbolji prijatelji s one strane su raznorazni mirovni profiteri, malo ih tukla policija, pa to godinama naduvavaju, a bogami ima ih bar troje-četvoro koji su i nešto zaradili, eto, ja znam jednog takvog, kupio čovek dvosoban stan, odakle mu bre pare, nije on biznismen pa da ima pare, krvavim radom zarađene devedesetih.
Zato su i nacionalna i evropska stvar u Srbiji u lošem stanju.
Iz tog stanja će izaći samo kroz koaliciju zdravih nacionalno-demokratskih snaga. Čitajte Novu srpsku političku misao, sve piše u njoj.
profesor Filološkog fakulteta u Beogradu
[objavljeno: ]
.jpg)
