Izvor: Politika, 20.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sladoled koji te usreći
FANTASTIKA
Nekada davno, još dok su životinje govorile, reke pevale a svaki pohod bio vredan truda, dok su zmajevi još rikali a deve bile prelepe, kada je čestit momak dobrog srca uz puno sreće uvek mogao da završi sa princezom i pola kraljevstva – tada su bajke bile za odrasle.
Deca su ih slušala i uživala u njima, ali deca nisu bila primarna publika, kao što im nisu bili namenjeni ni Beovulf ili Odiseja. DŽ. R. R. Tolkin je rekao, koristeći se robustnom i prašnjavom analogijom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da su bajke poput nameštaja u dečjem boravku – nekada je bio namenjen odraslima te je preseljen u dečju sobu tek kada je odraslima dosadio i više nije bio u modi.
Ipak, bajke su izašle iz mode kod odraslih i pre nego što su ih deca otkrila.
Priče koje su ljudi pričali jedni drugima da prekrate duge noći postale su dečije bajke. A tu je, po mišljenju mnogih, trebalo i da ostanu.
Ali one ne ostaju tu. Mislim da je to zato što većina bajki, pažljivo izbrušenih tokom godina, funkcionišu tako dobro. Pružaju nam pravi osećaj. Strukturalno mogu biti krajnje jednostavne, ali čarolija se stvara u ukrašavanju, u samom činu prepričavanja. Kao i svaki narativni oblik koji se prenosi prevashodno usmeno, sve je u načinu na koji ih pričate.
Postoje tradicije pričanja bajki. Hiljadu i jedna noć nam nudi jednu tradiciju; elegantne, dvorske priče Šarla Peroa nude nam francusku verziju; Braća Grim su, pak, treća. Sa bajkama se susrećemo kao deca, u prepričavanju ili igranim verzijama. Udišemo ih. Znamo kako idu.
To ih čini lakim za ismevanje. "Srećna dolina" montipajtonovaca, u kojoj se prinčevi bacaju u smrt zarad ljubavi princeze sa drvenim zubima, i dalje je moja omiljena parodija. Serijal o Šreku parodira holivudska prepričavanja bajki sa sve manjim uspehom, te uskoro ponovo čeznete za originalima.
Ponekad se tradicija bajki poklapa sa književnom tradicijom. Davne 1924. godine irski pisac i dramaturg lord Dansani napisao je knjigu Kćer kralja vilovnjaka. Houp Mirliz, član Blumzberi grupe i dobra prijateljica T. S. Eliota, objavila je 1926. roman Lud-u-magli, čija je radnja smeštena u gradić na granici sa Vilin-svetom, gde život meštana zauvek promeni nelegalna trgovina vilinskim voćem (poput voća iz pesme Kristine Rozeti, Vilenjačka tržnica), kao i magijom, poezijom i divljinom koje zajedno sa voćem prelaze granicu između svetova.
Svojom impozantnom zbirkom kratkih priča Krvava odaja Anđela Karter je prvi pisac s kojim sam se susreo a da ima ozbiljan pristup bajkama, u smislu da ne pokušava da ih objasni ili da ih umanji, ili da ih mrtve prikuca za papir, već da im ulije novi život. Dok sam odrastao, želeo sam da pročitam nešto što je bestidno bajka, i isto tako bestidno namenjeno odraslima. Nisam ih našao na policama, pa sam odlučio da sam napišem jednu.
Zvezdanu prašinu sam počeo da pišem 1994, ali sam, da bih to učinio, mentalno otputovao nekih sedamdesetak godina u prošlost. Sredina dvadesetih godina prošlog veka činila mi se kao vreme kada su ljudi uživali u pisanju ovakvih stvari, pre nego što su knjižare imale police namenjene epskoj fantastici, pre trilogija i knjiga "u veličanstvenoj tradiciji Gospodara prstenova". Moja knjiga će, međutim, biti u tradiciji Lud-u-magli i Kćeri kralja vilovnjaka.
Počeo sam da pišem:
Bio jednom jedan mladić koji je želeo da pridobije Ono Za Čim Mu Srce Žudi...
Glas je zvučao baš onakav kakav mi treba – pomalo krut i staromodan, glas bajke. Želeo sam da napišem priču koja će čitaocu delovati kao nešto što je on (ili ona) oduvek znao. Nešto poznato, iako bi elementi bili originalni, koliko god je to u mojoj moći.
Imao sam sreće što sam uz sebe imao Čarlsa Vesa kao ilustratora Zvezdane prašine, i često bih uhvatio sebe kako pišem scene – bitku lava i jednoroga, leteći gusarski brod – samo zato što sam želeo da vidim kako će ih Čarls naslikati. Nijednom se nisam razočarao.
Knjiga je izašla, prvo sa ilustracijama, a potom bez njih. Činilo se da postoji opšti konsenzus da je to najbeznačajniji od svih mojih romana. Fanovi fantazijskog štiva su, na primer, želeli da bude epski, što Zvezdana prašina na moj veliki užitak nije bila. Nedugo nakon objavljivanja, zatekao sam se u poziciji da moram da ga branim pred jednim novinarem koji je voleo moj prethodni roman, Nikadođiju, pogotovu njegove socijalne alegorije. Pretresao je Zvezdanu prašinu uzduž i popreko, tražeći socijalne alegorije, ne pronašavši ništa što je imalo bilo kakvu svrhu.
"Čemu to?", upitao je, što je pitanje koje ne očekujete kada živite od pisanja proze.
"To je bajka", rekao sam mu. "To je kao sladoled. Služi da te usreći kad je završiš."
Ne verujem da sam ga ubedio.
Ipak, ljudi koji su želeli bajke otkrili su je a neki od njih su prepoznali šta je. Jedan od tih bio je reditelj Metju Von.
Glavni razlog zašto mi se svidelo ono što su Metju i Džejn Goldman, koscenarista, uradili jeste to što su se prema mom delu ophodili kao prema bajci. Ne kao prema romanu, koji se može adaptirati ili ignorisati, već kao o priči koju treba voleti, koju treba prepričavati. Zvezda i dalje pada, mladić i dalje obećava da će je doneti svojoj pravoj ljubavi, i dalje su tu zle veštice i plemići i duhovi (iako su sada plemići postali prinčevi).
Čak su joj dali besramno srećan završetak, što ljudi imaju običaj da rade kada prepričavaju bajke.
(Gardijan)
[objavljeno: ]
