Izvor: Politika, 24.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skriveno lice slike
Povodom knjige eseja "Čitanje slika" Ljubomira Simovića
Jedan od najvećih esejista i književnih kritičara dvadesetog veka, čovek kome se divio Emil Sioran, a kome je Rilke posvetio svoju osmu "Devinsku elegiju", nemački pisac Rudolf Kasner, kažu, za svoga kritičarskog delovanja, nikada nije napisao ni jedan jedini negativan tekst. Kasner je, naime, smatrao da uvek treba pisati samo o knjigama i opusima koji nas dotiču i duboko uzbuđuju, dok ostalo treba prevideti po >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sistemu psihološke slepe mrlje. Ovaj mi se Kasnerov stav nametnuo dok sam čitao knjigu "Čitanje slika" Ljubomira Simovića, posvećenu srpskim slikarima i vajarima, te Gojinim gravirama. Jer i Simović piše samo o onim umetnicima prema kojima oseća blisko duhovno i duševno disanje i čiji ga opusi duboko dotiču.
Nije nikakva novost da književnici pišu dragocene tekstove o slikarima i vajarima. Prisetimo se, Đovani Papini sjajno je pisao o Đorđu De Kiriku, Alberto Moravija sačinio je još 1945. godine prvu monografiju o Leonor Fini, Haksli piše o Pjeru de la Frančesku, Zbignjev Herbert o različitim domenima renesansne umetnosti, a Miroslav Krleža napisao je najdelikatniji esej o Krsti Hegedušiću. Od naših književnika vrsne tekstove o slikarima ostavili su u prvom redu Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Todor Manojlović, Veljko Petrović i Milan Kašanin. Stanislav Vinaver je, prisetimo se, napisao otkrivalački tekst o ruskom slikaru Čiurlionisu.
Pipanje i gledanje
Toj dragocenoj skupini pisaca koji imaju izuzetno osetljiv vektor osetljivosti za razumevanje likovne umetnosti, sada se pridružuje i pesnik, dramski pisac i esejista Ljubomir Simović. Simovićeve tekstove o likovnim umetnicima mogli smo i ranije da čitamo po časopisima i katalozima, no tek sada, ti se promišljeno pisani eseji prirodno zaobljuju u jednu celinu u okviru knjige jednostavnog, ali tačno pronađenog naslova "Čitanje slika". Ova knjiga u kojoj vidimo logičan nastavak esejističkog razobličavanja sprovedenog u Simovićevoj knjizi eseja "Duplo dno", obuhvata jednu dramatično raznoliku skalu umetnika i opusa koji su uzbudili kritičku intuiciju i inteligenciju ovoga pesnika. To su Miljenko Šerban, Milun Vidić, Svetozar Samurović, Nebojša Mitrić, Radomir Reljić, Goja, Marko Čelebonović, Olga Jevrić, Mladen Srbinović, Bata Mihailović i Dušan Otašević.
Simović piše neusiljeno, elementarno jednostavno, nastojeći da kroz jedno ekstatično sagledavanje osvetli i otkrije neka neistražena područja u delima umetnika koji su ga zaintrigirali. Za njega jedno umetničko delo vredno je samo u onoj meri u kojoj se on utapa u njemu. Za njega je svako veliko umetničko delo čudo, jedna determinisana neponovljivost. Kao i u svojoj poeziji, gde se toliko toga začinje u snažnim, ekspresivnim slikama i prizorima, i u pisanju o likovnoj umetnosti, Simović ima izuzetno osećajnu i preciznu diskurzivnu reakciju i koncentrisanost na slikani prizor, na ono što bi Elizabet Bišop nazvala "nadrealizam običnog života". Simovićev postupak u pisanju poezije je gotovo slikarski – usredsređenost na oštar, jasan prizor nalazi se u samom jezgru njegovog poetskog pisma. A prizor je zapravo drugačije uobličena stvarnost pomoću koje imaginacija jednog slikara ili pesnika preobražava svet.
Simović piše o umetnosti vođen dubokim porivom srca, imajući, moguće, na umu onaj Bodlerov nauk koga uvek valja nanovo citirati: "Iskreno verujem da je najbolja ona kritika koja je zabavna i poetična, a ne ona koja je hladna i algebarska, ona koja, pod izgovorom da želi da sve objasni, nema ni mržnje ni ljubavi i dobrovoljno se lišava svakog temperamenta; ali pošto je jedna lepa slika priroda koju je osmislio umetnik, ja sam, dakle, za kritiku koja će biti ta ista slika osmišljena od nekog inteligentnog i osetljivog duha". Naš pesnik, sa podjednakom kompentencijom piše o vajarima – Milunu Vidiću, Nebojši Mitriću i Olgi Jevrić, kao i o slikarima.
Još niko od likovnih kritičara, koliko je meni poznato, nije o skulpturi Olge Jevrić izrekao jedan ovakav precizan i nadasve tačan sud: "Olga Jevrić je u svoju skulpturu uključila i prazan prostor. Ona je i praznom prostoru dala status materijala, status mase, status forme". Za rudimentarnu skulpturu Miluna Vidića nastalu "uzdržljivošću u obradi" Simović konstatuje da se "čini da bismo je potpunije mogli doživeti pipanjem, nego gledanjem". Kod Nebojše Mitrića, Simović je više naklonjen njegovim inventivnim figurama i prefinjenim medaljama, nego portretima. Esej o Nebojši Mitriću "Putovanje sa krstovima ili raskršće sa lipom i orahom", prerasta u prekrasnu priču u kojoj Simović i ne piše, već osvećuje ovog umetnika i njegovo delo.
Na svega dve-tri stranice teksta Simović je opisao dramatičnost Gojinih bakropisa iz znamenite "Tauromahije", uspostavljajući konstelacije sa Pikasovim temama kovrdžavih toreadora i ženskih aktova, te sa španskim pejzažima Ksenije Divjak koje Simović dalekovido nazire "kako se plave i bele negde u daljini iza ovih Gojinih arena". Povodom Šerbanovih pejzaža, mrtvih priroda i enterijera, Simović lucidno na njima oseća prisustvo čoveka: "Čovek kao da se samo za trenutak sklonio iz slike, koja je i bez njega puna njegovog prisustva". A zatim dodaje: "Kad se sve ovo ima u vidu, može se kazati da se Šerban nije odrekao želje da slika portret, nego da je čoveka počeo da portretiše posredno, slikajući prostor i predmete koji su dobili nešto od karaktera i psihologije čoveka koji u njima i sa njima živi i kome pripadaju".
Kod Svetozara Samurovića, Simović otkriva palimpsestičnost njegovog slikarskog pisma, te upućenost na srednjovekovne freske, ikone i riznice. On nam zapravo, otkriva ono skriveno lice slike. Ono što je Simović napisao o Samuroviću, mirne duše možemo i mi, parafrazirajući ga, ustvrditi za samog Simovića – Simović očito sluti da u nekoj slici koju vide svi, postoji i nešto što u njoj ne vidi niko.
Kratkom analizom psihologije dramatičnog portreta Žike Stojkovića koji je naslikao Bata Mihailović i koji uz portret Dejana Medakovića predstavlja majstorsku analizu karaktera, Simović je pokazao u kojoj meri je Mihailović pouzdan znalac portretne psihologije i odličan opservator u veštini portretisanja. I doista način na koji Bata Mihailović oseća pejzaž ljudskog lica jedinstven je na ovim prostorima. Sagledavši duboko iznutra aspekte ljudskog lica, on ga slika oslobođenog od maske društvene poze. Zagrebavši duboko ispod površine fizionomije, on je psihološki otkopčao svoje modele i otkrio im duše na licima, postižući tako dijalektiku fizionomije i psihe. Simović sugestivno opisuje kako na portretu Žike Stojkovića oživljava tajanstvena mehanika psihe i kako je umetnik duševno razgolitio lice portretisanog.
Tri duža eseja posvećena delu Mladena Srbinovića, nema sumnje, predstavljaju simetralu knjige "Čitanje slika" i s toga su, sasvim prirodno postavljena u centralni deo ove knjige. Pišući o Srbinovićevim vitražima, mozaicima i slikama, a naročito se usredsređujući na analizu Srbinovićeve ikonografije, Simović je ispisao svojevrsnu apologiju ozarenosti, obilju, harmoniji, sintezi i panteizmu koji kod ovog umetnika sve preosveštavaju. Pošto potpisnik ovih redova poštuje onu hermeneutičku školu koja sve što tvrdi nastoji da pokaže na očiglednim primerima, to ćemo ovde pokazati dokle doseže oštrica Simovićevog preciznog skalpela: "Hraneći se tolikim obiljem, on (Srbinović) i sam rađa obilje". Ili: "Gledajući Srbinovićeve vitraže, shvatamo koliko staklo voli boje". Ili: "Vitraže ne dovršava slikar: dovršava ih svetlost". Ili: "Gledajući ove vitraže, nismo sigurni da ćemo ih ovakve kakve ih vidimo danas, videti i sutra".
Duhovno disanje
U delu Radomira Reljića i Dušana Otaševića, Simović ispravno detektuje jedan deziluzionirajući humor i ironijski otklon koji su sastavni delovi ličnosti ovih umetnika. Posebnu pažnju zaslužuje Simovićev esej o Dušanu Otaševiću, čije je stvaralaštvo našem pesniku posebno blisko. Čak bismo mogli reći da između ova dva stvaraoca postoji zajedničko duhovno disanje. Kao što Simović od nekih malih, naizgled efemernih predmeta ume da u svojoj pesmi sačini pravu poetsku maestriju, to u okviru slikarskog domena čini Dušan Otašević. U jednom razgovoru Simović kaže: "To što je Otašević rekao blisko je mom uverenju da ništa ne treba prezirati i potcenjivati. Nikad se ne zna kakvo se blago krije u nečemu što vam se čini bezvrednim. Uostalom, nije važno od čega ćete poći, nego do čega ćete na kraju stići".
Obrazovan, misaono sređen i osetljiv na lepo i umetnički sugestivno, Simović ume da detektuje ono skriveno lice slike, da u opusima umetnika koji ga intrigiraju vidi ono što sami nismo umeli da vidimo. To mu polazi za rukom zato što Simović poseduje jednu kulturološku imaginaciju koja je nadideološka i čak dekadentno-individualistička, te kritičku intuiciju i inteligenciju koja mu omogućava pouzdano i osvešteno promišljanje umetnosti kroz razobličavajuće sagledavanje skrivenog lica slike. Mislim da nećemo pogrešiti niti zvučati opskurno i mudrijaški ako ustvrdimo da je Ljubomir Simović neka vrsta antropologa u esejističkom obliku jer u svojim tekstovima drži do čovekomernosti umetnosti.
Knjigu "Čitanje slika" nije, dakle, napisao likovni kritičar koji demonstrira kontinuiranu, direktnu diskurzivnu praksu, već pesnik, saučesnik i posmatrač na bliskom rastojanju dodira, osetljiv i istančan duh koji na jedan duboko ličan, poosobljen način identifikuje, interpretira, a samim tim i prosuđuje opuse koji su ga uzbudili svojom čulnošću, autentičnošću i umetničkom artikulacijom. Uprkos tome što su nastajali u jednom dužem vremenskom periodu (tekst o Miljenku Šerbanu 1988. godine, a tekst o Dušanu Otaševiću 2003. godine), Simovićevi eseji sakupljeni u ovoj knjizi, začudo, deluju stilski ujednačeno i misaono izbrušeno. Simović nam pomaže da mnogo izoštrenije sagledamo opuse umetnika kojima se bavi, a samim tim i naš odnos prema tim opusima.
Knjiga "Čitanje slika" napisana je, kao uostalom i prethodna esejistička knjiga "Duplo dno", lepim, medonosnim, simovićevskim jezikom. Nju je mogla da porodi samo jedna duboka i plemenita privrženost, te poklonstven odnos prema umetnicima čija su dela Simovića uzbudila.
Dragan JOVANOVIĆ DANILOV
[objavljeno: 24.03.2007.]
