Izvor: Politika, 25.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skriveno blago
Da li ijedno današnje dete može zamisliti svet bez stripa? U vreme moga detinjstva, strip nije postojao. Odnosno, bio je zabranjen. Svet mašte, vitezova, avanturista, probisveta i, naročito, čudnih životinja koje su imale moć govora nije se uklapao u socijalistički realizam. Smatran je „produktom buržujske dekadencije”.
Moj deda je punio tavan raznim nepotrebnim stvarima: od iskrivljenih eksera, preko zarđalih metalnih kutija do memljivih predratnih svežnjeva „Politike”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Baka je smatrala da nam to đubre može doneti samo zarazu, dok se ostatak porodice nadao kako deda tamo krije i neke vrednije stvari, koje bi nam, na primer, mogle rešiti finansijske probleme. Kada je deda umro, ispostavilo se da ni baka a niti oni drugi nisu imali pravo. U stvari, u toj gomili nepotrebnih, besmislenih starudija ja sam jedini pronašao nešto što je predstavljalo pravo blago.
Na strip sam nabasao sasvim slučajno, vođen urođenom potrebom da cunjam po zabranjenim prostorima, a naš tavan je bio prva od takvih teritorija. Baka je govorila: „Nabošćeš se na nešto, osakatićeš se!”, stric: „Šta tražiš tamo, u toj paučini?”, dok me je sestra od tetke potkazivala: „Opet je bio gore, u mraku”. Ja nikome nisam govorio šta tamo radim, uplašen da će mi moje veliko otkriće biti uskraćeno, oduzeto.
Deda je čuvao primerke „Politike” još od 1928. ali se u kompletima od 1932. nalazio i nedeljni ilustrovani dečji list „Veseli četvrtak” u kome se već u prvom broju pojavio Mika Miš. Tu su još bili Bim i Bum, kao i Mačak Marko (mnogo godina kasnije nazvani su originalnim imenima Miki Maus i Mačak Feliks). Od 1934. „Politika” objavljuje prvi strip u nastavcima (ili kako su ga tada nazivali „roman u slikama”) „Tajni agent Iks-9”. Od 1936. svakodnevno u nastavcima štampa domaći strip „Hajduk Stanko” Đorđa Lobačeva, a od 1938. i „Ženidbu cara Dušana” od istog autora. Tada to nisam znao, ali morao sam nekako osećati da je Lobačev veliki umetnik koji prevazilazi ovdašnje okvire. Zašto bih, inače, bez daha gutao njegova dela „Biberče”, „Baš-Čelik”, „Princeza Ru”, „Gospodar smrti”, „Plava pustolovka”, „Baron Minhauzen”, i „Čardak ni na nebu ni na zemlji”?
Od 1952. napravljen je prvi proboj kroz rigidni zid socrealizma – u „Politici” je počeo da izlazi Paja Patak. Bila je to makar delimična nadoknada za sve one godine bez stripa. Moji roditelji su svakodnevno kupovali „Politiku”, tako da više nisam morao da kopam po tavanu. Jedino mi nije bilo jasno kako je moguće da se oni više zanimaju za pozorišne kritike nego za dogodovštine Paje, Pate, Raje, Gaje i Vlaje. Mama se čak jednom zaplakala pročitavši nešto što je napisao Eli Finci.
Polako sam sazrevao pa su počeli da me interesuju stripovi s ljudima, uglavnom junacima i avanturistima. Gutao sam „Tarzana”, „Princa Valijanta”, „Flaša Gordona”, „Mandraka” i „Ripa Kirbija”. A onda sam, ni sam ne znam kako i zašto, naglo prešao na sasvim druge teme i navalio na „Bena Bolta”, „Džonija Hazarda” i, najzad, na „Juliju Džons” autora Stena Drejka. Da sam bio makar malo samosvesniji, vezivanje za ovu sagu o lepoj devojci koja nikako da se odluči da se uda (i tako unedogled, godinama), povezao bih to sa sopstvenim pubertetskim problemima. Ali, kao što je poznato, najteže je analizirati sebe, pogotovu ako si petnaestogodišnjak.
Kako sam najzad odrastao, fantastični svet stripa u mome srcu polako je zamenjivan drugim, mnogo realnijim opsesijama. Devojkama, na primer. Novine, razumljivo, nisam čitao. A onda sam jednog dana slučajno uzeo u ruke „Politiku”, možda da bih pogledao program beogradskih bioskopa, ili nešto tako. Prelistavao sam brzo strane i naleteo na Paju. U međuvremenu pojavio se i novi lik, Baja koji se strašno nervirao sedeći na gomilama novca i zlata. Nasmejao sam se od srca tom neurotičnom milioneru i zaklopio novine, svestan da je detinjstvo prošlo a da to nisam ni primetio…
Goran Marković
objavljeno: 25.01.2014.
