Izvor: Blic, 03.Jul.2010, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skrivena stvarnost
Ispod uglancanih naslova mnogih zakona krije se uređena skrivena stvarnost. I malo ko bi za nju znao da nema parlamenta, amandmana, poslaničkih pitanja, javnih debata i medija. Onda ta skrivena stvarnost postaje sve vidljivija, a namera predlagača normi očiglednija.
Sećate se kolika se prašina digla povodom Zakona o informisanju. Nisu, valjda slučajno, nego baš tim povodom, Kolundžija i Mićunović pokušali da „edukuju" skupštinske izveštače o izveštavanju, potom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se sudilo jednoj humoreski, zatim predsednik republike poziva na razgovor karikaturistu Somborca, valjda ne zbog toga da bi pričali o elementarnim nepogodama već o karakteru njegovih karikatura, da bi juče državna sekretarka, Momirov, pokazala svu suštinu izmena i najavila da će po Zakonu o informisanju tužiti jedan list koji je uočio netačnost u njenoj javno prezentovanoj biografiji!!! Onda je predsednik države potpisao Zakon o elektronskim komunikacijama iako, kako je preneto, deli zabrinutost sa nezavisnim državnim organima, zaštitnikom građana i poverenikom za informacije. Prethodno je, setite se, zaštitnika građana „popljuvala" šefica poslaničke grupe predsednikove partije. Ti nezavisni državni organi, a i dobar deo javnosti smatraju da je prisluškivanje i čitanje pošte bez odluke suda, protivustavno i da ugrožava privatnost ljudi. Da ironija bude veća, istog dana, kada je predsednik, ipak, stavio svoj potpis i na ovu normu, posle jednogodišnjeg prisluškivanja uhapšena je grupa lekara sa onkologije koja je osumnjičena za korupciju, a možda će se naći osnov i za zločin. Prisluškivani su po starom zakonu. Bezbednosne službe su, dakle, uspešno obavile posao, a sudska odluka o prisluškivanju godinu dana nije ugrozila akciju! Ugrožavanje akcije bio je adut za izbacivanje sudskog naloga iz zakona. Zato ostaje otužan utisak da su svi građani Srbije sumnjivi i da postaju taoci bezbednosnih službi koje raspolažu našim životima. Sledeći tu logiku, trebalo bi još da se osnuje ministarstvo ljubavi koje bi se bavilo održavanjem zakona i javnog poretka i doguraćemo u bivšu budućnost, do Orvelove 1984. Postaćemo, možda, glavni grad Piste jedan. A u tom gradu glavne su parole da je rat mir, sloboda ropstvo, neznanje moć, kako nas već sada uči najgledaniji rieliti. Stoga i ne razmišljam kakva je skrivena stvarnost ispod uglancanih izmena zakona o centralnoj banci ili podsticanju gradnje, saznaće se i to. Ako nam i tada bude dobro, onda ništa!
