Izvor: B92, 10.Sep.2014, 00:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Škotska - izuzetak ili novo pravilo
Posledice predstojećeg referenduma u Škotskoj teško je sagledati, ali ono što je nesumnjivo jeste vidan osećaj nestabilnosti, ne samo u Britaniji.
Britanska funta prethodnih dana je znatno oslabila. Reč je o najdrastičnijem padu britanske valute u poslednjem periodu, što je izvesno plod činjenice da je prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja većina građana Škotske sklona separaciji.
Širom sveta postoje brojni separatistički pokreti, među kojima >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << brojni posežu i za nedopustivim sredstvima.
Verovatno najsličniji su slučajevi Katalonije i Kvebeka, pošto je reč o širokim istorijskim, priznatim, autonomijama, koje nastoje da separaciju ostvare legalnim sredstvima.
U slučaju Škotske, a ona je sastavni deo Ujedinjenog Kraljevstva od 1707. godine, a i prethodno se dugo nalazila u personalnoj uniji s Engleskom, pored brojnih stvarnih ili pseudo istorijskih podsećanja na svojevremeni otpor Škota Englezima, osnovano se može pretpostaviti da, pored nacionalromantičarskih motiva, postoje i drugačiji.
Značajna eksploatacija nafte u Severnom moru, koja je Norvešku učinila zemljom blagostanja, mogla bi imati slične posledice i u slučaju Škotske. Rezerve nafte kojima raspolaže Britanija pripadaju Škotskoj, a ona za razliku od mnogoljudne Engleske (53,1 milion) ima nepunih 5,5 miliona stanovnika.
Referendum u Škotskoj prvo je izjašnjavanje te vrste u Evropskoj uniji. Ma kakav bio njegov rezultat, posledice će odmah poslužiti kao pokazatelj i drugima.
Mogući primer za poređenje unutar EU je Katalonija.
Referendum koji bi, po planu, trebalo da se održi u Kataloniji u novembru, Ustavni sud Španije proglasio je neustavnim. Prema tumačenju suda - autonomna zajednica, ma koja, u konkretnom slučaju Katalonija, ne može jednostrano da sazove referendum o samoopredeljivanju radi odlučivanja o svom statusu u Španiji.
Službeni Madrid nedvosmisleno je stavio do znanja da nikakvo odlučivanje o katalonskoj nezavisnosti, što se postojeće zakonske regulative tiče, nije moguće. Aktuelni Ustav Španije iz 1978. takvu mogućnost ne dozvoljava.
U Španiji postoji 17 autonomnih provincija, odnosno regija. Tradicionalno najjača separatistička orijentacija u Španiji postoji u nevelikoj Baskiji.
Svi španski regioni imaju autonoman status s čitavim nizom posebnih prava, a najširu autonomiju imaju Baskija, s 2,9 miliona stanovnika, i Katalonija sa oko 7,5 miliona stanovnika. U Španiji (47,2 miliona) ovaj problem je još upadljiviji zbog činjenice da su Baskija i Katalonija (osim samog Madrida) dve privredno najprosperitetnije regije zemlje.
U slučaju Baskije ili francuske Korzike, decenijama su aktivni separatni pokreti čije su pojedine frakcije posezale za nedozvoljenim sredstvima. Španija je otuda decenijama bila suočena s brojnim terorističkim aktivnostima.
Procenjuje se da je u terorističkim akcijama baskijske ETA od 1968. godine do danas poginulo više od 800 osoba.
Primer Kvebeka je sličan. Tenzije koje tamo postoje dovodile su i do uvođenja vanrednog stanja u toj provinciji, a u dva navrata organizovan je i referendum o osamostaljenju Kvebeka.
U maju 1980. godine 60 odsto onih koji su glasali izjasnilo se protiv otcepljenja, ali je referendum održan u oktobru 1995. pokazao drugačiju tendenciju - minimalnom većinom pobedili su protivnici otcepljenja, 49,42 procenata se izjasnilo za nezavisnost Kvebeka, a 50,58 odsto je bilo protiv.
Prethodno su kanadske vlasti usvojile Akt o jasnoj većini kako bi se otežala eventualna secesija Kvebeka. Tim zakonom, koji je Partija Kvebeka ignorisala, Otava je navela da će ignorisati odluku Kvebeka da se osamostali ukoliko se za to ne izjasni jasna većina građana.
U novembru 2006. Skupština Kanade odlučila je da pokrajinu Kvebek prizna kao posebnu naciju u jedinstvenoj Kanadi, što je bio još jedan ustupak posebnom identitetu te specifične pokrajine. Ovom odlukom je priznata jezička i kulturna posebnost Kvebeka, mada je i ranije u Kvebeku francuski bio jedini zvanični jezik.
Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, otprilike polovina stanovnika Kvebeka podržava ideju o suverenosti. I u slučaju Kvebeka reč je i o ogromnim prirodnim resursima kojima ta pokrajina raspolaže.
Pojedine evropske zemlje decenijama se suočavaju sa sličnim tendencijama. U Belgiji iz bitno prosperitetnije Flandrije (u poređenju s Valonijom) neretko se čuju pozivi na separaciju, i pored činjenice da je u pitanju izrazito bogata i prosperitetna zemlja.
U Italiji je u martu 2014. godine odžan neformalni onlajn referendum u kojem se ogromna većina građana pokrajine Veneto (oko 4,8 miliona stanovnika) izjasnila za izdvajanje iz Italije.
.
Pojedine regije poput Balkana i Kavkaza istorijski su poznate po brojnim separatističkim pokretima. Na Kavkazu, najupadlljiviji su primeri Jermena u Nagorno-Karabahu, koji je sastavni deo Azerbejdžana, ili isto tako otcepljene Abhazije i Južne Osetije u susednoj Gruziji.
Rusija je s teškom mukom izšla na kraj s pobunom u Čečeniji, ali je situacija i dalje nestabilna, posebno u susednom Dagestanu. Situacija u Ukrajini drastičan je primer separatističkih tendencija u istočnim i južnim delovima te zemlje. Transnistrija nastoji da se odvoji od Moldavije, zbog drugačijeg etničkog sastava.
Kina se suočava sa separatističkim pokretima u muslimanskom Sinkjangu (u poslednje vreme češće ga nazivaju Sinđan) gde preovlađuju Ujguri, kao i na Tibetu. Šri Lanka decenijama ima problem sa Tamilima i njihovim oružanim pokretom.
U Indoneziji se tako izdvojio Istočni Timor, 2002. godine, koji je decenijama tražio odvajanje nakon što ga je Indonezija zaposela 1975. Prethodno, on je bio portugalski posed i upravo činjenica da su tamošnji stanovnici rimokatolici razlikuje ih od islamske Indonezije.
U Africi je nemoguće nabrojati pokrete za separaciju. Najupadljiviji primer je odvajanje Južnog Sudana, koji je od 2011. suverena država, ali i dalje traje problem sa zapadnom sudanskom provincijom Darfur.
Čak i u SAD postoje slične tendencije, tamošnji pokreti „milicija'' koji postoje u nizu saveznih država osporavaju centralnu vlast. Najupadljiviji je bio primer Teksasa, u kome je polovinom devedesetih godina postao poznat pokret Republika Teksas, s tezom da su SAD, 1845. godine, izvršile nezakonitu aneksiju Teksasa, posle odvajanja od Meksika 1836. godine.
U Boliviji recimo postoji pokret za odvajanje istočne provincije Santa Krus, čije sledbenike tamošnji predsednik Morales smatra najvećim ličnim protivnicima.
Ma kakve konačne rezultate referendum u Škotskoj doneo, nesumnjivo je da će njegov ishod ostaviti posledice širom planete
