Izvor: Danas, 27.Dec.2015, 21:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sklonište za kulturu
Ovaj san o gradu prećutni je dogovor sunca i mora, neko šaputanje, vaganje čistog biserja nebesa što tone u crne, penaste usne talasa, koje obljubljuju morskog boga koga ne vidim, ali koji vidi mene.
Ali ovaj svod, ove kulise uglačanog vazduha i svetlosti koja je tolika milolika i krilata, da boli, onostrana, pijanstvu od lepote je nalik. Bleda i u zimu meka i ćilibarska Pula, leži kao uglačani, sjajni kamen, ružičasta kameja što ju je, leteći nisko, izgubio neki anđeo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << A ona nabujala od svih tih voda, modrih, zelenookih, tajnovitih, ona narasla kao ogroman oblak od kamena boje ljudske kože, rano izjutra skuplja sve svoje čipke, agave, borove, pozlate i leže, naga, na obalu sunčajući se na onostranom suncu, koje je u decembru tuberkulozno i slabo, ali se smeši, šapatom, osmehom ljudskim, osmehom onih koji znaju da će mreti, ali ne mare. Uvek ovde dolazim u decembru. I ove godine je u Puli najbolji sajam knjiga kod Hrvata baš ovde, Sa(n)jam knjige. Vodi ga žena - čarolija, sve sija od njene blistave energije, to je Magdalena Vodopija. NJen otac je nekada bio deo kultnog benda Atomskog skloništa. Danas je Sa(n)jam knjiga atomsko sklonište za kulturu, najfiniju pisanu reč, od radijacije zauvek izgubljene i predate varvarima svakodnevice. Stvarnost je postala virtuelna i ja se od nje stalno sklanjam, u večitom sam povlačenju. U Puli postoji mesto za to, ovaj neverovatni Sajam čudesnih ljudi, hram u stanju produktivnog sna, baptisterijum u kome se reč pretvara u meso. Ne beše snega ni ove godine da padne u rastresene, setne kose palmi, ne beše tog providnog sjaja da kao pokrov lebdi nad Arenom i napravi krug oko crnih, mekih crkvenih porti. Vazda sam ovde zimi, najčešće baš zbog ovog Sajma, da glasno sanjamo svi umetnost i delirijumski se molimo Bogu literature, za koga su znali Kinezi (eno njegove grimizne statue od svetlog vazduha na Krfu), a mi smo ga zaboravili. Ovde mu se paganski i strasno molimo. Ovoga decembra, na prazniku Sa(n)jam knjige odjekivale su divne reči mudrih ljudi, svih kao u večnom pretproleću borovih šuma. Marina Vujčić, hrvatska književnica, tražila je da joj se definiše šta bi to bila muška književnost, da bi znala da odgovori da li piše žensku, tvrdeći da literatura malo ima veze s polom, samo s kvalitetom, što je poznata istina, koja će ovde stići onda kada u ovom delu sveta nikoga više ne bude bilo. Goran Marković i Slobodan Šijan beskrajno su inspirativno govorili, (njihov opus spasao je naš san). Goran o tome da živimo ne u doba laži, već laži koja je postala perverzija, Šijan kako veruje samo sebi ondašnjem, sebi samo dok nije postao domaći reditelj, tim svojim rukopisima, jer kada čovek postane domaći pisac ili reditelj, kad to zvanično postane, već se toliko puta ponizio, savio kičmu, toliko mnogo kompromisa je napravio, da to više i nije on sam.
