Izvor: Glas javnosti, 27.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skitala
Ne znam gde i kako su počeli nesporazumi između ministra vojnog i načelnika Generalštaba - što se mene tiče, neka je to čak neka kafana na periferiji Beograda - ali iz iskustva znam kako završavaju kontroverze između amaterizma i profesionalizma u ma kojoj struci: „O čemu da ti pričam, prijatelju, kad ti to ne razumeš!“ Sad kada to i vi znate, ne verujem da vam je stvar jasnija. Ali to je otuda što je zaboravljena početna pretpostavka. Ako neko uobrazi da je Napoleon, i ponaša >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << se kao da je Napoleon, svaki razgovor o strategiji i taktici već vas je uvukao u blaženu uobrazilju, te je priličnije povodom svega terati šegu.
Hajde da stvar rezimiramo: država koja praktično i nema vojsku, država čija se vojna sila uglavnom ogleda u ličnoj snazi i tvrdoglavosti ministra vojnog, načelnika Generalštaba i vrhovnog komandanta, a višestepena „vojna tajna“ u niskoprofilnom „javnom mnjenju“ kadra je, eto, da emituje probleme povodom kojih bismo se u drugačijim okolnostima saglasili da ugrožavaju njenu bezbednost i potresaju sistem odbrane. Sva sreća te sistema i nema, pa smo uštedeli bar jednu ugroženost u gomili već postojećih.
Učitavši biografije „visokih dužnosnika“ na koje nišane ovi redovi, nameće se utisak kako su biografski fajlovi popunjeni, uslovno, tačnim i ravnopravno podeljenim, a ipak preterano obavezujućim kvalifikacijama tipa „prvi demokratski“ (ministar vojni; načelnik generalštaba) ili „najmlađi“ (obojica, ali nije reč o partijskome stažu), pa najzad i „najlepši“ (vrhovni komandant), nameće se, velim, utisak da tu ipak nešto nedostaje. Praznina je očiglednija baš onde gde njenu tanku opnu ispunjava svemogući „demokratski duh“, to jest jedno ekstenzivno ništa koje apstraktnu ideologiju prevodi u sasvim konkretne državne dužnosti, to jest - vlast. A vlast sa kojom se ne ume, ume da se našali sa svojim nosiocima. Tim pre kada je u pitanju vojna struktura kojoj ne pašu rečeni atributi, pogotovo ne „demokratskim duh“ umesto pravila službe kojim je jasno propisano ko kosi, a ko mu vodu nosi.
Najmanje pet vekova pre nove ere stari narodi razvili su prost, ali funkcionalan sistem „skitala“, za bezbedno prenošenje poruka i naredbi s vrha ka dnu. Ogledao se u parovima štapića istog profila, jedan za nadređenog, a drugi za potčinjenog, i tankih kožnih vrpci. Vrpca se namota na štap, u ravnomernu spiralu, popreko se ispiše poruka, a zatim razmota, sveže u klupko, i šalje potčinjenom. Ovaj će ponovo namotati vrpcu na svoj identični štapić i primiti poruku. Stoti deo milimetra razlike u debljini štapića, ili nevešto namotavanje vlažne ili previše suve kožne vrpce poruku je činio nečitkom.
Usput rečeno, najnoviju generaciju skitale usavršio je NATO u formi „dvostrukog ključa“ u lancu komandovanja.
U našem slučaju, o kojem je ovde reč, očigledno, pobrkana je skitala, svejedno da li namerno i svesno, ili sasvim slučajno i brzopleto. Postavlja se niz pitanja, a naoko su dva najvažnija: ko u datom slučaju ima onaj pogrešni „treći štapić“ - ministar vojni, načelnik štaba ili, čak, predsednik države (i partije), ili su, možda, sva tri štapića delovi tri različita para skitale rasturene od Vašingtona, preko Brisela, do, na primer, Moskve.
Katastrofu neusaglašenosti ne umanjuje moguće ubeđenje svakog od njih trojice da poseduje ispravan ključ i da je baš on pravilno otključao poruku i preuzeo postavljene zadatke. Ipak, najmanje treba sumnjati u predsednika, ili, naprotiv, tim više, budući da je sasvim ispravno namotao skitalu iz Kremlja i, najzad, potpisao ugovor o prodaji Naftne industrije Srbije.
