Izvor: Politika, 29.Jan.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skala se oprostila od svog heroja
Predsednik Italije Đorđo Napolitano proglasio je Klaudija Abada doživotnim senatorom za sve ono čime je zadužio italijansku umetnost
Italijani su veoma ponosni na svoje muzičke velikane. Jedan od njih je i maestro Klaudio Abado, koji je pre deset dana preminuo u Bolonji i u čiju je čast, nedelju dana posle, u Milanu, njegovom rodnom gradu, priređen nezaboravan koncert.
Sasvim poseban, baš kakav je i sam dirigent Abado bio. Te pomenute večeri u Skali nije bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << publike: samo orkestar, predvođen dirigentom Danijelom Barenboimom, i kamere RAI 5.
Vrata Skale su, međutim, bila otvorena i zvuk se širio trgom ispred ovog velikog muzičkog hrama na kome su se tiskale hiljade ljudi. Na programu tog veličanstvenog omaža bio je Posmrtni marš iz Betovenove Treće simfonije – „Eroike“. Dirljivi čin kojim se Skala oprostila od svog muzičkog heroja.
U Skali je Abado prvi put dirigovao 1960. godine i ostao u njoj više od četvrt veka. Magična maestrova palica dovodila ga je posle i na čelna mesta u Bečkoj filharmoniji – i Operi, u Londonskom simfonijskom orkestru, u Berlinskoj filharmoniji gde je nasledio Karajana...
Pamte se i hiljade cvetova koji su padali na pozornicu po završetku njegovog poslednjeg koncerta sa ovim slavnim orkestrom (2002), kao i pola sata dugog pljeska publike.
Valjda sav život Klaudija Abada bio je muzika. Sa njom se, što bi se reklo, i rodio taj sin violiniste i profesorke klavira koji će rano otkriti čarolije i lepotu ove umetnosti. Još kao dete, usadio je sebi u glavu da jednog dana mora postati dirigent. I taj san bogato mu se ostvario.
Uz ostale, škole niže i najviše, on se kao mladić obreo i na studijama dirigovanja u Beču, kod vrhunskog pedagoga Hansa Svarovskog, a u klasi sa Zubinom Mehtom, Berislavom Klobučarom i našim Borislavom Pašćanom (proglašen najboljim u klasi).
Posle su došle i prve nagrade i priznanja i jedna velika karijera koju je, nažalost, prekidala teška bolest, rak želuca protiv koga se Klaudio Abado dugo i uporno borio.
Legendarno ime „klasike”, on je istovremeno pokazivao i veliku otvorenost za avangardna kretanja u svetu muzike i katkad je zbog svog inovatorskog duha ulazio u žestoke muzičke bitke.
Istovremeno, borio se i za to da se teatri i koncertne dvorane što više otvore takozvanoj običnoj publici, da mnogima ne budu skupi, da u njima bude što više mladih i drugog manje konvencionalnog sveta.
Osnivao je i orkestre za mlade, a neki su bili vesnik duha današnje Evropske unije. Veliki dirigent, kako je često isticano, bio je i veliki čovek. Nikad diktator – što nije redak slučaj među ljudima sa dirigentskom palicom – verujući da je ljubav za umetnost i međusobno uvažavanje najbolja formula za stvaranje dobre muzike.
Njemu lično donela je prošlog leta i jedno izuzetno priznanje: predsednik Italije Đorđo Napolitano proglasio ga je doživotnim senatorom za sve ono čime je zadužio italijansku umetnost. U svom stilu, materijalnih naknada koje to prate on se odrekao u korist stipendija namenjenih mladim muzičarima.
Na vest da je, u 81. godini, preminuo njihov eminentni kolega, oglasili su se i mnogi dirigenti od imena – Barenboim, Retl, Dudamel, Harding... (i ne samo oni), a jedan od njih rekao je: „Abado je jedno od svetskih čuda.” Kakva lepa patetika!
M. Šehović
objavljeno: 29/01/2014
