Izvor: SandzakPress.net, 16.Jan.2018, 13:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sjenica – Žive od tuđeg sevapa

Kada se iz centra Sjenice, Pešterskom ulicom, krene prema selu Medare, na obodu grada, teško je ne primetiti straćaru sklepanu od drveta i koroziranog pleha iz koje se vije gust dim, jedini dokaz da i tu, u neljudskim uslovima, ipak neko živi. Da na ovu “kuću” i njene žitelje obratimo pažnju sugerisalo nam je više Sjeničana sa molbom da apelujemo na sve dobre ljude da pomognu porodici Kolašinac da prehrani i ugreje decu i opstane u “srpskom Sibiru”. – Bila je ovo improvizovana >> Pročitaj celu vest na sajtu SandzakPress.net << i slabo utopljena štala. Dugo je propadala i zvrjela prazna, a već sedam godina ovo je naš dom. Ovde se rodilo dvoje od moje troje dece. Pošto zbog bolesti, sirotinje i skučenog prostora sa roditeljima nije bilo uslova za zajednički život, otac nas je poslao ovamo da se skućimo i snalazimo kako znamo i umemo. Šta da kažem, dovoljno je samo reći da živimo u štali, da su zidovi tanki, a pod zemljani, da se oseća memla i vlaga, da nemamo vodu i da nam je život svakodnevna borba za golo preživljavanje – iskreno će Muamer Kolašinac (40). Dok nam se, ispred svoje “kuće” jadao glava porodice, nadničar iz Sjenice, predstavio je suprugu Edinu (38), sina Harisa (8) i ćerke Harisu (6) i Adisu (3). Osim trošnog kućerka druge imovine nemaju, jedini siguran prihod im je dečji dodatak koji je često nedovoljan i za hleb i mleko. – Imala sam samo deset meseci kad mi je majka umrla, a samo šest godina kada su mi lekari, zbog teškog oboljenja, odstranili levi bubreg. Od tada živim, decu sam rađala i izdržavam ih u ovoj ledari sa jednim bubregom. Zbog zime i vlage, pre nego što sam rodila Harisa, Harisu i Edisu, imala sam tri pobačaja. Ipak, Bog nas je pogledao. Ako u celoj našoj situaciji ima nečega dobrog i neke nade to su naša deca. Za sada su, hvala Bogu, zdrava, ali ako ostanemo u štali, bojim se da će se od hladnoće i nehigijene ozbiljno porazboljevati – priča Edina Kolašinac, a Muamer dodaje: – Verovatno bi do sada pocrkali od studi i gladi da nam ne pomažu sjenički Crveni krst, razne humanitarne organizacije i pre svega dobre komšije iz Sjenice. Kupili su nam ogrev, donose deci odeću i obuću, nabavljaju nam namirnice, plaćaju struju… Spreman sam da radim (i godinama radim) najteže fizičke poslove, obično me za klanje stoke angažuju sjenički klaničari. Posla nema stalno, pa je i zarada mala i nedovoljna da prehranim porodicu. O stvaranju nekih boljih uslova za život i izgradnji neke manje kuće za sada ne mogu ni da razmišljam. Nade položili u dobre ljude – Na pomoć opštine koju sam više puta tražio i koja je uvek izostajala ne mogu da računam. Ostaju nam jedino dobri ljudi širom Srbije i dijaspore, samo oni mogli bi da nas izvuku iz bede u kojoj živimo. Izvukli bi nas ako bi nam pomogli da adaptiramo ovo što imamo ili izgradimo neku manju kuću sa kupatilom u kojoj bi i naša deca mogla da se okupaju i u toplom napišu domaći zadatak – ističe Muamer Kolašinac. izvor: vesti-online.com

Nastavak na SandzakPress.net...