Izvor: Politika, 09.Mar.2014, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šiša je najverniji drug
Nargile su zaštitni znak muškarca sa Orijenta, barem koliko i brkovi, a pušenje je pravi sporovozni ritual
Od našeg specijalnog izveštača
Kairo – Levom rukom lagano privlačeći pisak šiše ustima, Hišam Abdul Hamdi istom strpljivošću desnom rukom ubacuje lišće sveže nane u trbušastu staklenu čašu jako zaslađenog čaja.
„Oni koji puše cigarete nikada neće u duvanu uživati kao ja”, kaže mi 32-godišnji vlasnik male radnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa šišama i bakarnim posuđem u šest vekova starom kairskom bazaru Han el Halili.
Sedimo kod obližnjeg „Fišavija”, najpoznatije kafane arapskog sveta koja je, otkako je otvorena 1710, ugostila mnoge slavne ličnosti sveta. Nudila im čaj, kafu i – šišu.
Pušenje šiše, „vodene lule” pod kojim imenom je poznata na Zapadu, predstavlja ritual svakodnevnog života. „Bez šiše bi dan bio prazan, ni bi bilo pravog keifa”, kaže Hišam koristeći izraz koji označava pravo zadovoljstvo i koji je zajedno sa Turcima i šišom dospeo u Kairo krajem 16. veka.
Duvan je sa nešto zakašnjenja u odnosu na Evropu došao na Bliski istok. Da je, a nije, stigao pre vremena pisanja „Hiljadu i jedne noći”, mnoge stranice bi sigurno bile ispisane o uživanju šiše koja je zaštitni znak muškarca sa Orijenta, barem koliko i brkovi – iako je poslednjih godina sve više žena koje su zašle u muški zabran.
Šišu, ili nargile, kako je nazivaju u Turskoj, Siriji, Libanu, Palestini, Jordanu i kod nas, čini elegantno izvijena duguljasta staklena posuda ispunjena na dnu vodom. Na vrhu je mala glinena ćasa – „hagar” – u koju se na pažljivo pripremljeni žar stavljaju usitnjene grudve hašiša ili duvana, obično pomešanog sa medom.
Kada pušač kroz pisak na kraju dužeg gumenog creva pričvršćenog za „srce” šiše povuče dim, on prolazi kroz vodu, hladi se i daje zaista poseban, blaži, plemenitiji ukus koji cigareta nema.
Turci, vladari Egipta tokom 400 godina, doneli su šišu iz Indije. Originalno pravljena od stakla, ovde je vremenom dobila i manju bakarnu verziju.
Pravoj sirotinji željnoj barem nekog životnog zadovoljstva i to je skupo, pa je po selima delte Nila lako naići na prava remek-dela domišljatosti u pravljenju šiše: za osnovno telo koriste se staklene, čak i plastične tegle ili limene konzerve.
Industrija pravljenja šišâ beleži stalni porast prihoda. Šiša obično košta između tri i 12 dolara, mada će turisti raznobojne primerke uz blagoglagoljivost prodavca kupiti i za svih 50 dolara. Postoje, naravno, i dragoceno raskošni primerci namenjeni šeicima, emirima i sultanima.
Ono što ih čini skupljim jeste dekoracija stakla ili vrsta metala upotrebljenog za pravljenje „srca” šiše. Najskuplje su, i najtrajnije, one od jednog bakarnog komada. Jevtine, aluminijumske, neodoljivo podsećaju na vojničke porcije i ne obećavaju uživanje u mističnim čarima Orijenta.
„Šiša nije samo uživanje pušenja. Ona je i način trošenja vremena”, kaže Hišam, i to mu zaista treba verovati.
Egipćani i drugi Arapi satima su u stanju da sede uz šišu. Samo povremeno ćasu sa duvanom zamene za novom. Ne moraju uopšte ni sa kim da pričaju. Sede i nemo zure preda se ili po prolaznicima, automobilima, magarećim dvoprezima.
„Šiša je najverniji drug”, sada već uz ambiciju sociološkog tumačenja stvari nastavlja Hišam nudeći mi da povučem koji dim duvana sa ukusom sasušene jabuke koja mu daje posebnu aromu.
Pisak šiše se s vremena na vreme čisti od nikotina i nakupljenog katrana, ali se po običnim čajdžinicama ne menja. Pušači jedan drugog nasleđuju.
Ako je tačno, a verovatno jeste, da je duvanski dim rashlađen kroz vodu šiše manje opasan od zažarenog dima cigarete, onda time još uvek nije ukinuta dilema: zdravlje ili higijena.
„Zašto bi mi smetalo što je neko drugi pušio? Protrljam rukom pisak i to je dovoljno”, objašnjava Hišam. Samo bi foto-finiš tom prilikom odredio šta je čistije: njegova ruka ili pisak.
Ne znam zašto, ali odmah se setih priče o iznenađenom pogledu recepcionera jednog ovdašnjeg skromnog hotela koji je na žalbu evropskog gosta da mu krevet u tek uzetoj sobi nije raspremljen, iznenađeno odgovorio: „Ne brinite, pre vas je spavao beli čovek kao i vi”.
Higijenski aspekt ovdašnje civilizacije suviše je komplikovana priča koja bi se svakako zagubila u bledom duvanskom dimu koji Hišam ispušta sa očitim merakom.
Jedan ovdašnji doktor nedavno je upozorio da preko šiše može da se dobije sida. „Ma kakvi”, odmahuje rukom ekspert Hišam spokojno povlačeći novi dim dok sedimo u čuvenoj kafani „Fišavi” u samom srcu starog Kaira.
„Ovde se duže od 70 godina služi šiša i niko još nije došao da se požali na sidu.” Argument zvuči ubedljivo.
„Donesi nov pisak”, viknu Hišam na dečaka koji u ćošku priprema duvan i žar. „Zašto vama havagama – strancima – uvek nešto smeta”, sada se već obratio direktno, dok mu se usne razvlače u onaj uvek pomalo nedokučivi osmeh za koji ne znate da li je gostoprimstvo, sažaljenje, cinizam, šegačenje ili blagi prezir.
Boško Jakšić
objavljeno: 09/03/2014
.jpg)
