Izvor: Politika, 30.Avg.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Siromaštvo kao usud
Skorašnji razvojni bum potpuno je zaobišao siromašne: trećina svetske sirotinje pripada Indiji, 70 odsto od 1,2 milijarde stanovnika živi sa manje od dva dolara dnevno
Od našeg specijalnog izveštača
Nju Delhi – Sumej Agarvar sedi u hladovini hinduističkog hrama Višavanda i u svojoj desetoj godini sanja da će jednog dana zaigrati za nacionalni kriket tim. Živi u Nadžafgaru, rodnom mestu jedne od ikona indijskog kriketa, ali on u ovom prašnjavom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mravinjaku nema gde da vežba.
Smešteno na jugozapadu Delhija, područje Nadžafgar čini nekih 80 sela sa oko milion ljudi pridošlih iz Harijane, Utarhanda, Bihara, Utar Pradeša. Sumejevi otac, majka, tri brata i sestra takođe su pre dva meseca stigli iz Madra Pradeša. Prvi sused su im međunarodni aerodrom i sve naprednija oblast Gurgaon. Sreća je međutim zaobišla Nadžafgar, tipični indijski slam na periferiji velikog grada koji u 65 odsto slučajeva čine kuće – ako se tako mogu uopšte nazvati – sa manje od dve prostorije.
Tekuća voda stiže od 3 do 6 ujutru. Struja tek povremeno, kao i policajci koji ne uspevaju da spreče pljačke. Nagomilan građevinski otpad, đubre po ulicama i najzagađenija voda Delhija postali su stanište komaraca i izvorište raznih infekcija. Smrad štipa za nos.
Vozači motornih rikši naplaćuju više rupija zbog očajnih puteva.
„Vozim skuplje od uobičajene tarife po metru zbog svega ovoga”, kaže Pradip Kumar, pokazujući na izlokanu, prašnjavu ulicu u rupama. „Putnici se ne bune jer im je sve jasno.”
Muškarci lenjo sede iza tezgi sa povrćem i voćem. Drugi se kockaju. Žene drže male krojačke radnje da bi izdržavale porodice. Ironijom zle sudbine, ne mogu ni da dobiju kredite od banaka. Dovoljno je da kažu da su iz Nadžafgara.
Indijsko ekonomsko čudo zaobišlo je sirotinju, iako je izmenom ustava 1976. Indija sebe proglasila za socijalističku državu. Trećina svetske sirotinje živi u Indiji. U osam indijskih država je više siromašnih nego u 26 zemalja Afrike zajedno. Procenjuje se da 70 odsto od 1,2 milijarde Indijaca živi sa manje od dva dolara dnevno, što po kriterijumima Svetske banke predstavlja „umereno siromaštvo”.
Nekada je nizam od Hajderabada bio najbogatiji čovek sveta, dok su svakog jutra po ulicama Kalkute sakupljali mrtve koji nisu imali sreće da sačekaju zoru. Danas urbane, visokoobrazovane elite Delhija ili Mumbaja prodaju znanje čitavom svetu, ali sirotinja je još tu, svuda okolo.
Ipak, vladajuća koalicija koju od 2004. predvodi Kongresna stranka pohvalila se nedavno da je tokom sedam godina vladavine, zaključno sa 2012, broj ekstremno siromašnih sa 37 sveden na 22 odsto. Sa četiristo sedam na dvesta šezdeset devet miliona. Iako to znači da je svaki peti Indus i dalje u kandžama uboge sirotinje, dobra vest je da je broj siromašnih najviše smanjen na severu zemlje u državama Bihar, Madija Pradeš, Orisa i Utar Pradeš, koje se smatraju tegovima opšteg razvoja.
Ako danas u izuzetnom siromaštvu živi više stanovnika prosperitetne zapadne države Gudžarat (16,6 odsto) nego u Radžastanu na severu (14,7 odsto), ako se u Orisi taj broj prepolovio, znači li to da Indija zahvaljujući deceniji izuzetnog rasta dobija rat na jednom od najznačajnijih ekonomskih i socijalnih frontova?
Ne, uvraćaju kritičari uskraćujući vlastima da se pohvale rezultatom kakav ni Kina nije ostvarila u borbi protiv siromaštva. Radi se o „statističkoj igrariji” koju izaziva neodgovarajuće određivanje granične linije siromaštva po tzv. Tendulkarovoj metodologiji.
Po toj računici, u siromaštvu živi svako ko dnevno zarađuje manje od 33 rupije (63 dinara) u gradu i manje od 27 rupija (51 dinar) u seoskim područjima. Ova četiri decenija stara računica, menjana tokom godina, počiva na minimumu kalorija sadržanih u „potrošačkoj korpi”. Ali, upozoravaju kritičari, standardi ishrane su se promenili, ambicije ljudi porasle, što znači da je definicija zastarela. Neophodno je „redefinisanje siromaštva”, kaže ekonomista C. Rangaradžan.
Ako bi se to dogodilo, pritka siromaštva bi morala da se podigne, što znači da bi se ispod nje našle desetine miliona za koje Kongresna stranka tvrdi da ih je tokom tri mandata izvukla iz duboke sirotinje. Suočena sa usporavanjem rasta, visokom inflacijom, deficitom tekućeg računa, blokiranim projektima i kritikama povodom neravnopravne socijalne raspodele, vladajuća stranka ne bi da rizikuje. Radije bi da se pohvali čak i osporavanom statistikom u ratu protiv siromaštva.
Teško je objasniti taj čudan spokoj sedamsto miliona siromašnih. Bespomoćnost pred sudbinom, koja je pod pojmom „nijati” utkana u religiju hinduizma, a pod imenom „kismet” u život indijskih muslimana.
Možda i zato Rahul Gandi, sin liderke Kongresne partije Sonje Gandi i očekivani premijerski kandidat na izborima 2014, provokativno tvrdi da je siromaštvo „stanje duha”.
Napuštam Nadžafgar svestan da su gotovo nikakve šanse da mali Sumej ostvari svoj životni san. Da njegova osmogodišnja sestra Savida ode u Bolivud. Vlasti Delhija uvrstile su njihov satelitski grad u plan koji do 2021. predviđa gradnju infrastrukture, parkova, sređivanje vodovoda.
Suviše kasno da bi Sumej dobio igralište za kriket na kome bi mogao da vežba kako bi postao član nacionalnog tima. Osuđen je da ostane prikovan u onoj polovini Indije koja nema toalet u kući, u onoj polovini koja nema struju. I da, koliko god zvuči surovo, bude srećan što je napunio 12 godina: svake godine u Indiji umre više dece do pet godina nego igde u svetu, čak 1,7 miliona.
Iako mnoge svetove Indije objedinjuje jedan – kriket – ni nacionalni sport broj 1 ne pruža svima istu priliku. „Nova Indija” je Sumeju uskratila detinji san.
Boško Jakšić
objavljeno: 30.08.2013.
