Izvor: RTS, 15.Mar.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Siniša Pavić: Ne bežim od stvarnosti
Autor "Bele lađe" govori za Internet portal RTS-a da li njegove serije anticipiraju događaje i zašto je važno na život gledati "nušićevski" - sa smešne strane.
Siniša Pavić (22. januar 1933, Sinj) pisac je scenarije za TV serije: "Diplomci" (1971), "Pozorište u kući" (epizode u periodu 1973-1975), "Vruć vetar" (1980), "Poslednji čin" (1981), "Banjica" (1984), "Bolji život" (1987-1991), "Srećni ljudi" (1992-1996), "Porodično blago" (1998-2002), "Stižu dolari" (2003-2005), >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << "Bela lađa" (2006-2008).
Takođe je nappisao i scenarija za petnaest filmov, medju kojima su i „ Višnja na Tašmajdan", "Otpisani" (1974), "Laf u srcu" (1981), „Tesna koža", „Tajna porodičnog blaga"...
Televizija je došla do nas sa strane. Ona je proizvod jednog razvijenijeg društva. Mi smo sve to uzeli kao gotov obrazac: TV drama, TV serija, kontakt program, šou program, sve je to primljeno kao forma, ali stalno postoje pokušaji da se sa formom presadi i sadržaj.
Pa moramo da imamo rijaliti šou, pa naš "Seks i grad", pa naše "Mućke".
Ne, to nikad neće biti naše.
Ja nastojim da uvek, bez obzira što je forma gotova i pronađena, da u tu formu uvek stavim naš sadržaj, originalan sadržaj.
Ne pokušavam da kopiram ništa iz strane produkcije, apsolutno ništa. Ja čak mislim da smo mi - neću da govorim o sebi - u tom pogledu apsolutno ravnopravni. Čak u nekim stvarima duha, humora, da imamo mnogo više potencijala, nego neki koji imaju više para, veću i bogatiju produkciju.
U intervjuu za "Oko magazin" rekli ste da će Šojić rešiti i ekonomsku krizu.
Da, on sve može da reši . To je naš usud, što ljudi bez znanja sve znaju i sve mogu kod nas. To je isto tema serije. On ne može da potrefi koliko prstiju pokaže, kad kaže četiri , on pokaže tri prsta.
Kod njega je greška ugrađena u njegovu ličnost, ali to niko ne primećuje. Kod nas niko više ne primećuje greške, propuste, rupe, nelogičnosti, kontradiktornosti, sve to prolazi.
Mi smo postali društvo u kome vrlo teško mogu da se probiju prave vrednosti i da one bude cenjene.
Ima više od 20 godina kako Siniša Pavić ispisuje jednu priču koja govori o našem narodu kroz različite oblike serija čiji su naslovi svi do jednog ironični, piše, nedavno u "Blicu", o našem sagovorniku Slobodan Terzić, urednik serije "Bela lađa".
Druga novina, "Politika" pre šest godina, portretišući scenaristu koji godinama iz večeri u veče okuplja milionski auditorijum pred TV ekranima, kaže:
"Pavić je pisac koji se trudi da naslika duh epohe, odnosno njene mene, ali isključivo kroz tužno-šaljive i tragične zgode pojedinca. Istorijska vetrometina za njega je samo pano na kojem on studira muku življenja, kako običnog čoveka tako i zvučnih tokova. Ideologija i takozvana istorija su samo pena i prikaza nad našim smešnim i turobnim sudbinama".
Pavić u intervjuu za Internet portal RTS-a otkriva na koji način se stvarni život i humor prepliću u njegovim delima i u čemu se krije tajna uspeha njegovih serija.
Kako se osećate kad se dogodi da "život potkrada literaturu", kad vidite da su neki akteri javne scene u realnom životu "napredniji" od Vaših likova, kada se situacija iz serije ponovi u stvarnosti i kada to više nije smešno?
- Nastojim da ne kopiram stvarnost. Dogodi se ponekad da ta stvarnost liči na ono što ja pišem, ja nju ne kopiram, nego o njoj govorima na jedan način, koji se, nadam se, neće ugasiti recimo sa prestankom rada Skupštine ili sa promenom političke situacije ili klime u zemlji.
Govorim o svima nama. Pitam kako je moguće da čovek takvog profila kakav je Šojić, dakle čovek bez karaktera, bez znanja, bez moralnih vrednosti, zapravo samo jedna osoba koja se još nalazi na kratkom dometu, kako takva osoba uspeva u političkom životu i može da povede za sobom toliki broj ljudi da može da uđe u Skupštinu. To je tema serije.
Nije meni želja da Šojić oponaša nekoga, pa sad on istrčao malo ranije, pre Šojića, pa se to vidi u Skupštini. U Skupštini se ne vidi ono o čemu ja pišem, u Skupštini se samo vidi ona površina, ne vidi se suština, način, razlozi zbog kojih smo mi u ovoj situaciji.
Ja možda gajim iluziju o svom radu, pa mislim da je to ovo o čemu vam govorim, ali vreme će pokazati da li sam ja radio seriju koja je ostala kao svedočanstvo vremena ili ne, jer ako bi se desilo ovo o čemu vi govorite, da komičnost i atraktivnost Šojića zavisi od toga da li se u Skupštini dešava nešto slično, onda mislim da ta serija ne bi uspela.
Meni se i u drugim serijama dešavalo da se nešto što je bilo u seriji dogodi posle serije, ali domet stvarnog dešavanja je vrlo kratak. Kod nas se stvari zaboravljaju, mi smo ljudi relativno kratkog pamćenja, sve ono što je danas nama jako uzbudljivo, dramatično i oko čega se uzbuđujemo nama to kroz, recimo, mesec dana ne znači više ništa. Ako bismo radili tako ovu vrstu serije, onda bi ona takođe imala vrlo kratak vek.
Dakle, ja nisam ljubomoran na stvarnost, ja mislim da mi ne idemo paralelno, da ovo što se dešava u seriji jeste eho stvarnosti. To da je sada veoma važan strani uticaj, da mi ne možemo ništa da uradimo da nam neko ne da blagoslov, to da političaru kod nas nije dovoljno da mu veruje narod, nego treba da mu veruje i strani ambasador, to je suština.
Naravno, ne bežim od toga, naprotiv, ako se stvarnost u tom faktumu, fakticitetu poklapa, onda je to u redu, jer stvarnost može samo u fakticitetu da se poklopi, a u kreaciji ne može, jer stvarnost je nekreativna, ona je haotična, dok mi u seriji uspostavljamo izvestan red vrednosti.
Vi ste autor nekoliko kultnih serija, od "Diplomaca" pa do "Bele lađe". Kako komentarišete taj neverovatan odziv publike koja može da bira između pet nacionalnih emitera, a preko kablovskog sistema ima veliku ponudu stranih televizija od koji neke emituju i na jeziku koji naši ljudi razumeju? Publika se, ipak u 20 časova u ogromnom broju "okuplja" ispred ekrana RTS-a.
"Diplomci" su bili 1971. godine i sada će 40 godina kako ja radim. To je jako dug vek, pogotovo u ovoj zemlji. Ovo nije Švajcarska gde postoje neki nepromenljivi standardi u načinu života i načinu razmišljanja ljudi. Ovde se za 40 godine sve promenilo.
U vreme kada sam ja pisao "Diplomce" i "Vruć vetar" to je bio jedan sistem, ali ne samo politički, nego vrednosni sistem, način na koji su ljudi živeli, na koji su razmišljali... Sve je bilo drukčije.
Odnos prema spoljnjem svetu i odnos prema sopstvenoj zemlji i pojedinim delovima zemlje je bio drukčiji. Godine 1971, iako je u političkoj vrhuški bilo sukoba oko nacionalnih pitanja, u svesti običnih ljudi niko nikoga, u toj zemlji, nije smatrao faktorom koji ga ugrožava po nacionalnom ili nekom drugom pitanju.
U minulih 40 godina, dakle, promenio se sistem dva puta, promenile su se granice, običaji. Promenila se televizija, imate deset emitera, 50 kanala, ali nije se promenio odnos publike prema mojim serijama.
Generacija koja danas gleda "Bolji život" su mladi ljudi koji imaju na internetu klub ljubitelja te serije. Kažu, nakupilo ih se 1.200-1.300. To su mladi ljudi, na internetu nisu ljudi mojih godišta. I njima je, recimo, "Bolji život" pre tri-četiri godine, kad je repriziran, bio otkrovenje.
Šta je ih je zaintrigiralo?
Sećam se razgovora koji smo vodili, jedna eminentna kritičarka i ja, na Trećem kanalu posle reprize "Boljeg života". To je bilo 2002. godine, kad su mnogi ljudi otkrili "Bolji život" ponovo, jer nije bio repriziran dugo. Ona je rekla da je uspeh te serije, verovatno rezultat nekave nostalgija za tim dobom i tom Jugoslavijom.
Ja sam pak rekao: Evo sada kreće repriza "Srećnih ljudi" i bići još gledanija. Ona je izrazila skepsu, međutim bila je još gledanija, iako to vreme nije budilo nostalgiju.
To je bilo vreme hiperinflacije, početka ratova i u "Srećnim ljudima" se sve to videlo - i tajkuni i gubitak posla i jedna opšta pometnja u duhovnom stanju ljudi, sve su to bili "Srećni ljudi", ali serija je ponovo bila izuzetno gledana.
I to se događa sa svakom serijom. Šta je onda u pitanju? Vi ste postavili jedno pitanje na koje odgovor može da bude da je to jako dobro urađeno. A, kada kažem jako dobro, ne mislim samo na svoj tekst, mislim, naravno, i na režiju i rad glumaca... Ipak, verujem da je "formula" uspeha to što se u mojim serijama ne beži od života.
Mi možemo sada govoriti šta je razlog da se kod nas više ne čitaju knjige, šta je razlog da se ne gledaju filmovi... Imamo jako dobre pisce, ali ako nemate NIN-ovu nagradu ta knjiga neće ući u najširi čitalački krug, neće ljudi živeti s tom literaturom. Oni i danas kad hoće da pročitaju nešto dobro, oni se uhvate Nušića, Sremca, Sterije...
Zašto? Oni su pisali konkretno i jasno o svom dobu, o svom društvu, o onome što je tada iritiralo ljude, što ih je doticalo, što je predstavljalo njihov život. Nisu bežali od života. Danas umetnost beži od života. Ja ne bežim!
Novine su zabeležile i Vašu izjavu da ste najbolje scene napisali dok ste čekali zeleno svetlo na semaforu.
Nisam tako rekao. Ja sam samo rekao da ja nisam imao mnogo uslova za rad, odnosno da nisam čekao dobre uslove. Da sam čekao prošao bi mi život. Ja sam radio i svoj zanat, sudijski i pravnički, i nisam imao mnogo vremena da biram kada ću pisati.
Pošto sam stalno živeo sa svojim serijama, dakle stalno sam ih imao u glavi, imao sam gotove scene koje nisam imao kad da napišem. Onda sam ih pisao kad sam mogao. Ako sam recimo, sedeo u nekoj čekaonici. Bilo je i slučajeva da stojim na semaforu tri-četiri minuta pa pribeležim nekoliko rečenica.
To nije ono klasično pisanje, ali to je koncipiranje. Otuda ta anegdota sa semaforom.I sad kad idem u Beograd, pošto imam druga koji me vozi ja u toku vožnje ponešto zapišem.
Malo naših pisaca poput Vas danas živi van Beograd. Da li je uspeh Vaših serija zasanovan i na tome što unosite i lokalne kolorite?
Ranije niko nije vodio računa da je u selu ogroman broj gledalaca, da je televizor u svakoj seoskoj kući. Takođe mnogi su ljudi otišli u grad, ali su ostali dušom vezani za selo, vole taj milje, vole taj život kao svoj život.
Ja sam se bavio i takvim likovima u serijama, imao sam Špica, Đošu, ujka Žitka, deda Trifka. Ja dobro poznajem selo i poznajem ljude sa sela, jer ja sam stalno na pijaci i u Beogradu.
Volim selo i ovde gde živim je neka vrsti sela. To je dva i po kilometra od centra Vlasotinca, na samoj obali reke, tako da se ja družim sa ljudima koji su oko mene. To su uglavnom ljudi sela i poznajem dobro njihov mentalitet.
Ja se ne družim s piscima. Moji su prijatelji iz apsolutno nekog drugog sveta, vrlo realnog i vrlo životnog. To su ljudi koji imaju probleme ka devetdeset pet odsto stanovništva ove zemlje i to su vrlo, vrlo egzistencijalni i vrlo stvarni problemi.
Ono što karakteriše tog čoveka koga ja poznajem i s kojim sam često u kontaktu, to je neka snaga duha. Naša snaga uopšte ne proizlazi iz sposobnosti da nešto organizujemo, da nešto racionalno uradimo, da smislimo da uradimo ono što je najbolje, najkonstruktivnije, tu smo mi na jako niskoj lestvici.
Snaga našeg čoveka proizlazi iz sposobnosti da se svoja situacija pogleda, ne sa te tragične i mračne strane, nego da se nadvlada duhom. To je ono što ja pokušavam u svojim serijama, da ozbiljne teme i sve ono što nas je, od "Vrućeg vetra" do "Boljeg života" pratilo kao usud i kao strašne društvene traume, da to pratim sa jednom dozom humora koji neće biti samo zabavljački, nego okrepljujući, na način da vi ne pravite ljude smešnim, nego da im te mane pokažete kroz humor, ali dobar humor.
U jednom intervjuu izjavili ste da ste se "trudili da u životu ne kukate, nego da uradite dobro delo". To podseća na Nušićevu "Autobiografiju" i priču o dva čoveka koji idu kroz život i jedan gleda kroz suze, a drugi kroz humor. Nušić se opredelio da to ispriča kroz smeh. Da li je to i Vaš slučaj?
To je isti pogled na svet. Ja sam bio sklon kao dete, a i kasnije, da više cenim literaturu koja ne beži od humora. Meni se, ponekad, začude ljudi kad kažem da u knjigama Dostojevskog ima dosta humora. Ko pažljivo pročita Dostojevskog videće recimo da u romanu "Idiot" ima humora, ima kod Tolstoja humora, kod Čehova. Taj humor oplemenjuje tu njihovu duboku i veliku literaturu.
Ja, opet, pišući za ogroman gledalački auditorijum moram da se obraćate jezikom koji je njima razumljiv, i zato sam uvek bio privržen onim piscima koji pišu jednostavno i razumljivo.
Nema jednostavnijeg jezika, nema jednostavnijeg pisca od Tolstoja. Tamo sve izgleda jako obično, svaka rečenica, nijedna nije za paradu, nijedna nije da zadivi nekoga, svaka ide ka nekoj misli, ali je jako razumljiva. Njega može da čita svako, ko hoće - naravno, ali će ga razumeti ko god ga čita, ništa kod njega nema nejasno.
Trudim se da jezik kojim pišem bude prijemčiv za ljude. Želim da gledaoca povedem u avanturu koju predstavlja jedna ovako velika serija, da njega zainteresujem za te teme i za sve to o čemu ja govorim, za te likove. Kod mene su likovi živopisni, atraktivni da bi gledaoca uvukao u tu priču za koju mislim da vredi njegovog potrošenog vremena. Bolje je provesti gledaoca kroz život koji liči na komediju a ne na tragnjediju - zbog njega samog.
Gde će završiti ti vaši likovi posle "Vrućeg vetra", "Boljeg života" i posle "Bele lađe"?
Ovi koji su bili u "Boljem životu" i u "Dolarima", oni su svoj televizijski život završili tu gde sam ih ostavio. Što se tiče "Bele lađe" ona nije završena. Ja neću moći ni sad da je završim, jer mi je ostalo još nekoliko epizoda da napišem. Ne mogu da tu celu tematiku svedem u nekoliko zadnjih epizoda, pa ću ostaviti to pitanje otvoreno. Videćemo da li postoji potreba za takvom jednom serijom i dalje. Mislim da su sad ljudi osetili nju kao nešto što im je dragoceno i dobrodošlo.
Videćemo za kasnije, ja ne bih hteo nikog da maltretiram svojom satirom, ali ako televizija i uopšte svi budu smatrali da je takva jedna vrsta serije potrebna je ću verovatno da teram te svoje likove da idemo do kraja. Kakav će kraj biti videćemo.
