Izvor: Politika, 08.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Singapurska dadilja
Počnimo prvo od onoga od čega su oni, pre 42 godine, počeli.Neveliko ostrvo na razmeđu Indijskog i Tihog okeana, na samoj ivici jugoistočne Azije, koje nema ni nafte ni gasa, ni bilo koja druga blaga prirode, čije je stanovništvo etnički miks Kineza, Malajaca i Indijaca, koje je pre toga 145 godina bilo trgovinska stanica Britanaca, a potom dve godine u federaciji sa Malezijom...
Nastavimo sa onim što su danas: jedna od najprosperitetnijih zemalja sveta, sa dohotkom po glavi koji je u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Aziji manji samo od japanskog, sa 4,5 miliona stanovnika od kojih su petina stranci, sa bruto nacionalnim dohotkom od oko 140 milijardi dolara, vladinim budžetom od 20 milijardi, izvanrednom infrastrukturom (čak devet aerodroma i 3.200 kilometara puteva na teritoriji od samo 693 kvadratna kilometra), stopom nezaposlenosti na teoretskom minimumu od tri odsto, inflacijom od jedan odsto... I da ne nabrajam dalje.
Reč je, naravno, o Singapuru, čiji model i posebnosti ne prestaju da budu predmet proučavanja, koji uspešno opovrgava sve proroke koji su mu predviđali propast, uspešno se prilagođavajući svim planetarnim promenama.
Kako je, za života samo jedne generacije, uspeo da postane oaza prvog sveta u okruženju trećeg?
Na formulu uspeha podsetio je nedavno njegov "patrijarh", Li Kuan Ju, koji je kao premijer od 1959. pa sve do 1990, bio glavni arhitekta modernizacije, a sada je, u 84. godini, na položaju "ministra mentora", bez konkretnih ovlašćenja, ali sa neospornim autoritetom..
U podužem intervjuu "Internešenel herald tribjunu", njegova ključna reč je – pragmatizam, kao jedina "ideologija" države bez ideologije u klasičnom značenju te reči. Uvek smo se, kaže, pitali da će nešto za šta smo se odlučili da funkcioniše. Ako radi, onda je u redu. Ako ne, odbacujemo ga i probamo nešto drugo. Glavni kriterijum je uvek bio – da li to doprinosi opstanku i napretku.
Ali, to nisu bili eksperimenti na slepo. Li je od samog početka znao šta može da škodi. Kombinacija Kineza, Malajaca i Indijaca nije bila nacija. "Propali bismo da smo prihvatili romantiku bilo koje od ovih grupa i oživljavali njenu mitsku prošlost, slavili njenu prohujalu veličinu i kulturu".
Među prvim praktičnim odlukama bila je ona o jeziku: engleski nije proglašen za zvanični, ali jeste za radni. Mlada država nije imala predrasuda prema multinacionalnim korporacijama. Ali čime da ih primami? Odgovor je bio: time što će im stvoriti i pružiti najpovoljnije uslove za rad. Izgrađena je infrastruktura: Singapur je danas po tonaži jedna od najprometnijih svetskih luka, a njegov glavni aerodrom jedan od najvećih na svetu (polovina stanovništva svake godine sedne u avion). Onda je trebalo promeniti navike ljudi: zakonom je zabranjeno (i dosledno sprovedeno) pljuvanje na ulici, bacanje otpadaka, pa čak i upotreba žvakaćih guma...
Nije primenjena ni klasična formula Zapada: liberalna demokratija plus tržišna ekonomija. Prvo je uzeto samo kao forma, a drugo primenjeno kao suština. Već 42 godine (od razvoda sa Malezijom 1965), Singapur živi u jednopartijskom sistemu koji se potvrđuje na izborima čiji je stalni pobednik Partija narodne akcije (PAP). Opozicija sedi doduše u klupama jednodomnog parlamenta sa 82 poslanika, ali je često šikanirana. Na pitanje u pomenutom intervjuu da li je u (mal)tretiranju političkih protivnika možda preterao, Li je odgovorio: "Ne mislim tako. Nikoga nisam ni ubio ni uništio. Uništavali su se sami".
Sve ovo je postalo moguće i time što su vlast i država, preuzimajući ulogu "dadilje" koja o narodu brine i vaspitava ga, prihvatili i odgovornosti. Na vlast se dolazilo na principu meritokratije: kadrovi su odabirani prvo po sposobnosti, a tek potom po lojalnosti. Korupcije jednostavno nema, ali su singapurski ministri najplaćeniji na svetu. Iako je na mestu premijera danas njegov sin Li Sijeng Long malo ko govori o nepotizmu. Možda ga je preporučio otac, ali još više biografija: diplomirao je matematiku i kompjuterske nauke među najboljima u klasi na Kembridžu, zatim obezbedio diplomu Kenedijeve škole vladanja na Harvardu i na kraju magistrirao iz oblasti javnog upravljanja.
Kinezi su u većini (76,8 odsto), pa je možda zato konfučijanski respekt za red i hijerarhiju poštovan. To nije sporno, ali za neke ukuse, tamo možda ima previše kontrole: sloboda štampe ima jasne granice, samo jedna TV stanica (sa šest kanala), satelitski prijemnici su zabranjeni...
"Da smo imali naftu i gas, sigurno ne bismo postali ovo što smo danas", zaključio je Li, uz napomenu da se, kao "mala riba" u svetu velikih, uzda pre svega u međunarodno pravo. Nije međutim glasno izgovorio da je njegov glavni saveznik, Amerika, jači od njegovih mogućih protivnika.
Ako ima pouke iz singapurskog primera, ona je jednostavna: znati šta se hoće i kako da se do toga dođe.
[objavljeno: ]
