Izvor: Politika, 05.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sindrom hubrisa
Lorda Dejvida Ovena dobro poznajemo, ne toliko kao svojevremeno najmlađeg šefa britanske diplomatije ili koosnivača i vođu britanske kratkotrajuće Socijaldemokratske partije, već kao agilnog posrednika u bivšoj Jugoslaviji tokom 90-ih, koautora, sa Sajrusom Vensom i Tornvaldom Stoltenbergom, dva neuspela mirovna plana za Bosnu. O tome je napisao memoarsku knjigu "Balkanska odiseja", ali poslednjih meseci minule godine dosta se pominjalo njegovo najnovije delo u kojem je kombinovao svoje političko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iskustvo sa medicinskim znanjem – malo je, naime, poznato da je on po obrazovanju lekar neurolog. Ta knjiga ima ne baš lako razumljiv naslov "Sindrom hubrisa" i deo je šire studije koja je trebalo da bude objavljena ove godine – ovaj odlomak je ugledao svetlo dana na insistiranje izdavača, zbog aktuelnosti. A aktuelnost je bila odlazak Tonija Blera sa premijerskog položaja i njegovo brzo potonuće u politički zaborav, uprkos tome što mu je poverena uloga posrednika u bliskoistočnim sporenjima.
"Sindrom hubrisa" analizira fenomen koji je, po Ovenu, pre svega medicinski, mada još nije klinički kategorizovan kao takav. Reč je, tvrdi on, o bolesti kojoj su skloni političari. "Hubris" je inače grčka reč koja opisuje preteranu gordost i oholost, prepotenciju do nivoa na kome smrtnik osporava superiornost bogova. Posle hubrisa neizbežno sledi "nemezis", zaslužena božja kazna.
Konkretno, "sindrom hubrisa" se manifestuje kao višak samopouzdanja kod političkih lidera, koji u jednom momentu počinju da veruju u svoju svemoć i nepogrešivost. Ta arogancija vlasti dovodi do toga da oni počinju da iskrivljeno tumače stvarnost oko sebe, da ignorišu činjenice – da se okružuju samo onima koji im povlađuju, što za rezultat ima pogrešne odluke i neizbežan pad, prvo autoriteta, a potom i sa vlasti.
Mada svoju tezu nastoji da projektuje kao univerzalnu (sindrom hubrisa najočigledniji je bio kod Hitlera), glavni junaci Ovenove knjige su Toni Bler i Džordž Buš, pri čemu mu je, razumljivo, britanski premijer bliži. "Lideri koji pate od hubrisa obično su osokoljeni početnim uspesima", piše Oven. U Blerovom slučaju to je bio prividan uspeh u proterivanju srpske vojske sa Kosova 1999. Prividan, jer je to povlačenje bilo više rezultat ruskih pritisaka iza scene nego što je Blerova zasluga. Ali to je još jedan aspekt "sindroma hubrisa" – tendencije bolesnika da sebe stavlja u centar događaja.
Oven navodi i druge simptome koji, kako tvrdi, potvrđuju njegovu dijagnozu. "Mnogi koji su radili s Blerom reći će vam da je postepeno prestao da drži sastanke koji su podrazumevali da sluša učesnike. On bi jednostavno saopštio šta on misli o temi na dnevnom redu... Posle svoje druge izborne pobede, njegova sklonost ka 'predsedničkom' stilu vladanja je porasla. Imenovao je sopstvene političke savetnike, skrajnuvši Forin ofis i ignorišući kabinet".
"Sindrom hubrisa" kod Blera i Buša Oven vidi i na primeru Iraka. Iako je i sam bio za intervenciju, on smatra da krvavi zaplet koji je usledio posle uklanjanja Sadama Huseina nije bio neizbežan. Jedino objašnjenje zašto se dogodio, po njemu je – hubris. "Plan za dan posle nije pravljen, jer su očekivali da će biti oslobodioci i heroji. Imali su previše samopouzdanja, što je za rezultat imalo da se nisu gnjavili sitnicama. Irak je mnogo gori od Sueca i posledice će se osećati decenijama..."
I Buš i Bler su, kaže Oven, svet u suštini učinili mnogo nesigurnijim zbog svoje potrebe da budu značajne istorijske figure koje kontrolišu velike događaje. "Kao i obično, obični ljudi plaćaju cenu učinka dvojice mentalno defektnih, narcisoidnih fantasta koji su napredovali daleko iznad svojih mogućnosti".
Obojica pri tome nisu imala "sindrom hubrisa" kad su dolazili na vlast – stekli su ga tek na vlasti. Ustvari, izgledi da se oboli od ovoga su veće što se na vlasti duže ostaje. To je i objašnjenje zašto su lideri sasvim drugačiji posle nekoliko godina na položaju nego što su to u momentu kad ga preuzimaju. I upravo zbog megalomanije izazvane hubrisom, partijama je danas mnogo teže da promene svoje lidere nego ranije. Ali otežavajuća okolnost je što sindrom nije uvek lako prepoznati, jer se manifestuje samo na političkom nivou – na onom socijalnom nema nikakvih simptoma.
Oven na kraju zaključuje da je vreme da se hubrisu posveti naučna pažnja, kao profesionalnoj bolesti koja čak i u demokratijama proizvodi teške posledice ne samo za "zaraženog". Trebalo bi, kaže, da se uvedu metode preventivnog otkrivanja koje bi sprečile da svoju budućnost poveravamo onima koji su skloni da se na vlasti – opijaju vlašću.
[objavljeno: ]
.jpg)
