Izvor: Politika, 07.Avg.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sindikati kao interesne organizacije
Što je više sindikata, mogućnosti za artikulisano ispoljavanje nezadovoljstva se smanjuju
Pre više od 110 godina, 17. maja 1903, u Srbiji je osnovana prva sindikalna organizacija. Danas, posle toliko vremena, može se reći da je stanje sindikata vrlo loše, kao i njihovi međusobni odnosi.
Razjedinjenost između Saveza samostalnih sindikata, Ujedinjenih granskih sindikata ,,Nezavisnost”, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (tri najveće sindikalne organizacije), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << često je kamen spoticanja u odbrani interesa radnika.
U Srbiji postoji više od 26.000 registrovanih sindikata! Naime, po Zakonu o radu, sindikalni lider ne može biti otpušten dok mu traje mandat i godinu dana posle toga (član 188 Zakona o radu).
Poslodavac je u obavezi da obezbedi poslovan prostor sindikatima i da plaća aktivnosti funkcionera sindikata. Zakon omogućava formiranje sindikata sa svega tri člana, pa je i pored formalnog ispunjenja zakonom traženih uslova upitna reprezentativnost ovakve organizacije.
Nepoverenje između sindikata je drastično, ali ne iz pravih razloga.
Pod ,,pravim razlozima” podrazumevam različite stavove u pogledu reformi, smanjenja glomaznog državnog aparata, restrukturiranja javnih preduzeća…. Ne radi se o tome, već o beneficijama ljudi koji osnivaju sindikat. Zbog čega u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane postoji pet sindikata? Ili, zbog čega u policiji postoji 12 sindikata?
Pitanja koja se postavljaju tiču se u celini gledano sindikalne snage. Što je više sindikata, mogućnosti za artikulisano ispoljavanje nezadovoljstva se smanjuju. Interesi zaposlenih su partikularno zastupljeni, a šansa za jedinstvenu akciju svedena je na minimum.
Tome u prilog govore odnosi između tri pomenute najveće sindikalne organizacije. Kada jedni protestuju, drugi bojkotuju protest. S velikim birokratskim aparatom unutar svojih struktura, sindikati su postali razbijači interesa zaposlenih, umesto da budu njihovi zaštitnici. U Srbiji se za prva četiri meseca ove godine na biro za zapošljavanje prijavilo još 170.000 osoba.
Svakoga dana u proseku bez posla ostane 640. Broj korisnika narodnih kuhinja povećan je za 4.000 u odnosu na prethodnu godinu. Siva ekonomija je enormna, ljudi se snalaze kako znaju i umeju. Svojim očima sam video da je zaposleni u jednom preduzeću u Novom Sadu radio 16 sati dnevno 26 dana u mesecu.
Ukupno, znači, 416 časova, iako je po zakonu dozvoljeno, u vanrednim okolnostima, ukupno 240! Na stranu što je za takav napor zaradio četrdesetak hiljada dinara. Gde su oni koji načelno brane prava radništva da javnosti ukažu na ove zastrašujuće primere?
Zašto sindikati ćute kada se ispred naših očiju odvija prava drama ljudi koji su pošteno radili u svom radnom veku, a sada ne mogu da odu u penziju? U prošloj godini, za više od 50.000 zaposlenih poslodavci nisu plaćali doprinose.
Prema podacima Poreske uprave, krajem marta ove godine više od 400 milijardi dinara iznosili su dugovi poslodavaca po toj osnovi. Vlada je predložila, a skupština usvojila izmene Zakona o doprinosima, u kojima je navedeno da tužbe zbog neuplaćivanja doprinosa posle deset godina zastarevaju.
Šta će raditi ljudi koji ne mogu da naplate od nepoštenih poslodavaca novac koji im je potreban za regulisanje radnog staža? Ljudska prava su ovim teško ugrožena. Mnogi na ovaj način oštećeni imaće ozbiljnih problema pri regulisanju staža za odlazak u penziju.
Uloga sindikata u ovom slučaju jeste vršenje pritiska na državu da ili izmeni ove odredbe ili preuzme obavezu isplate prinadležnosti na sebe.
S nevericom se ovde gleda na štrajkove u Italiji, gde tri miliona ljudi izađe na poziv sindikata, ili u Francuskoj, gde na isti poziv svi železničari obustavljaju rad. U Nemačkoj je, na primer, došlo do fuzije sindikata.
Tamo se po pravilu najobrazovaniji ljudi biraju da zastupaju interese zaposlenih, a ovde su to često oni bliski vlastima, koji žive od novca onih koje navodno zastupaju. I to u uslovima kada je nezaposlenost mladih 51,2 odsto, a ukupna nezaposlenost iznad 25 odsto (statistički, u Evropi slabije stoje samo Bosna i Hercegovina i Španija).
Sociolog
Branislav Omorac
objavljeno: 07/08/2013
