Izvor: Blic, 25.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sin nam je ubijen, samoubistvo je inscenirano
Sin nam je ubijen, samoubistvo je inscenirano
Tragična sudbina pripadnika Gardijske brigade Vojske SCG Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića i neverica njihovih roditelja u zvanično saopštenje vojnih vlasti da je u pitanju samoubistvo dvojice dobrih prijatelja, otvorilo je tri godine staru ranu porodici Bojana Miljkovića iz Bora, vojnika nastradalog 1. aprila 2001. godine nedaleko od kasarne na Topčideru pod točkovima voza. Desilo se to baš u noći kada je uhapšen >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Milošević.
Miljković je na odsluženje vojnog roka otišao u decembru 2000. godine i razmešten je u Gardijsku brigadu Specijalne policije u Rakovici.
U februaru je tokom jedne vežbe povredio kičmu, ali se brzo oporavio i došao kući na dvanaestodnevnu poštedu. U kasarnu se vratio 22. marta, i dva-tri dana pre tragičnog događaja rekao roditeljima da će uskoro doći kući. Bio je to poslednji Bojanov razgovor s roditeljima, Andrejom i Radmilom. Prvog dana aprila posetili su ih predstavnici vojske i saopštili im da je Bojan izvršio samoubistvo legavši na šine. Tom tragičnom događaju mediji nisu dali publicitet, a na pisma koje su roditelji uputili svim nadležnim institucijama i visokim državnim zvaničnicima, odgovora nije bilo.
Na dokumentu koji je potpisao komandant Vojne pošte 4795 Radomir Ćosić, navedeno je da je Bojan 1. aprila oko 21.50 posle izvršene prozivke samovoljno napustio jedinicu, a oko tri izjutra dežurna služba Vojne policije obavestila je dežurnog oficira da je na pruzi kod teretne železničke stanice na Topčideru nastradalo N.N. lice, za koje se ispostavilo da je Bojan.
- Naš sin nije pio alkohol, voleo je druženje i nikada nije bio kavgadžija. Ni mrava ne bi zgazio. Zbog toga ne želimo da verujemo u zvaničnu verziju. U svemu ima mnogo kontradiktornosti. Vojni zvaničnici tvrde da je pobegao u čizmama, a pronađen je u nekakvim patikama. Mašinovođa brzog voza koji je saobraćao na liniji Sofija - Beograd, i koji je dao iskaz o tom događaju, primetio je Bojana da leži preko šina. Uključio je sve sirene, ali se telo mladića nije pomerilo. Bilo je to na udaljenosti od stotinak metara, ali i pored svih napora i kočionih sistema, nije uspeo da zaustavi lokomotivu koja se kretala oko 70 kilometara na sat. Rekao da je telo mog sina na pruzi bilo ukoso, preko obe šine, što verovatno ne bi učinio onaj ko hoće da se ubije - kaže otac.
Vidno skrhan bolom, on kaže da je sasvim siguran da mu je sin ili prethodno ubijen i ostavljen na pruzi, ili pretučen i bačen na to mesto bez svesti. Andreja posebno ističe momenat kada je vojna inspekcija među redovima sprovela anketu o tome šta misle o vojsci i oficirima. Iako je anketa anonimna, Bojan se na kraju potpisao. Na primedbu drugara da to nije potrebno, uzvratio je da želi da istina izađe na videlo.
- Nakon te ankete, Bojan nam je pričao da je pozvan u glavnu komandu na Dedinju na saslušanje. Tada smo kod njega primetili neke znakove nervoze i odsutnosti - pričao je da su ga saslušavali i u vezi s nekim patikama. Njegovo ime izbrisano je kao gumicom, kao pogrešna reč, a nama je ostavljeno da evo tri godine plačemo nad grobom - kaže Bojanova majka. Saša Trifunović
.jpg)
