Izvor: Politika, 24.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simulanti simulacije
Nedavno preminuli francuski sociolog i filozof Žan Bodrijar zastupao je tezu prema kojoj se naša civilizacija uveliko nalazi u eri hiperrealnosti. Masovni mediji, televizija pre svih, ne prezentuju ljudima svet kakav on jeste već kakav bi trebalo da izgleda iz perspektive trenutnih interesa moćnih. Moć medija je takva da oni relativno lako mogu da preobraze očiglednu istinu u neistinu i obratno, što prema ovom autoru ima malo veze sa tzv. dubokom realnošću. Ukratko, reč je o simuliranju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stvarnosti.
Sfera politike odavno je postala okvir unutar koga se ukrštaju različiti oblici simulacije. Bodrijar govori o simulakrumu (neprevodiva kovanica) – sistemu simulacija koji kopiju stvarnosti postavlja na mesto samog originala. Ovaj Bodrijarov teorijski model može se i praktično upotrebiti u analizi savremenih društvenih fenomena. Ovih dana izraelski parlament odbio je da prizna genocid koji je Turska počinila nad milion i po Jermena 1915. godine, čime je dao doprinos procesu simuliranja stvarnosti koji traje skoro jedan vek. Pre Izraela, ravnodušnost prema ovom pitanju ispoljile su SAD, kao i neke članice EU, što je sa humanističkog stanovišta naprosto nedopustivo. Mereno, međutim, aršinima strateških interesa, stvari izgledaju drugačije. Turska je u strateškom smislu značajna i za NATO i za Izrael, tako da postaje razumljivije zbog čega jedna zemlja poput Izraela, čiji je narod preživeo genocid tokom Drugog svetskog rata, olako prelazi preko činjenice da je nad jednim drugim narodom izvršen sličan zločin. U svakom slučaju, lakše je negirati genocid izvršen nad pripadnicima malog jermenskog naroda, nego optužiti strateškog partnera Tursku za smrt milion i po ljudi.
S druge strane, Zapad je 1999. godine učestvovao u inscenaciji jednog drugačijeg "genocida", ovoga puta nad kosmetskim Albancima. Ova svojevrsna simulacija masakra nad nedužnim stanovništvom poslužila je kao povod za višemesečno bombardovanje Srbije. "Slučaj Račak" postao je sinonim za navodne srpske zločine nad albanskim civilima, ali isto tako i sinonim za simulakrum svoje vrste, budući da se ubrzo ispostavilo da je reč o običnoj Vokerovoj nameštaljci. Ipak, kao i u slučaju Jermena, nije bilo teško optužiti mali srpski narod za zločin koji se nije dogodio. U prvom slučaju, Jermenima je oduzeta uloga žrtve, uprkos tome što istorijski fakti govore drugačije. U drugom slučaju, Srbima je nametnuta uloga dželata, uprkos raskrinkavanju simulakruma zvanog Račak. Iz Bodrijarove perspektive, u prvom slučaju došlo je do simuliranja odsustva genocida, iako je on objektivno postojao. U drugom slučaju došlo je do simuliranja njegovog prisustva, iako genocid nije postojao.
Turska na jedan gotovo fatalistički način povezuje Jermene i Srbe. Jermenija skoro ceo vek nije uspela da izdejstvuje osudu Turske od strane međunarodne zajednice za genocid koji je počinila nad jermenskim stanovništvom. Srbija skoro ceo vek muku muči s problemom Kosmeta koji je i počeo s turskim favorizovanjem Albanaca na području južne srpske pokrajine. Od tog vremena, zapravo, datira etničko gloženje između Srba i Albanaca. Kosmet je danas postao, u pravom smislu te reči, bodrijarovski simulakrum – tačka preseka mnogobrojnih simuliranja stvarnosti. Na primer, narod u Srbiji veruje da poseduje Kosmet, iako ga faktički ne poseduje. Politička elita Srbije simulira da ima ono što zapravo nema. Za to vreme, albanski narod veruje da ne poseduje Kosmet, iako ga po svemu sudeći poseduje. Albansko političko vođstvo simulira da nema ono što ima. SAD istrajavaju na simuliranju multikulturalizma na Kosmetu uprkos postojećem monokulturalizmu albanske nacionalne većine. Uostalom zar i američki multikulturalizam nije jedna velika simulacija, budući da njegovu suštinu čini bela, anglosaksonska i protestantska većina. EU simulira da je reč o albanskom zahtevu za kulturnom autonomijom, iako je svima jasno da se radi o otvorenom zahtevu za državnom i političkom autonomijom. Drugim rečima, EU simulira da na Kosmetu cveta građanski tip nacionalizma koji uključuje druge strane (kao recimo u Kataloniji), iako je u stvari na snazi etnički tip nacionalizma koji prvenstveno isključuje druge strane. I zar uostalom nije indikativno to što gotovo sedam miliona Katalonaca ne želi pretvaranje svoje bogate regije u državu, dok s druge strane milion i po Albanaca želi pretvaranje nerazvijenog Kosmeta u državu. Ili je i to simulacija?
sociolog
Boris Jašović
[objavljeno: 24.03.2007.]
