Izvor: Politika, 27.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simbolika hilandarskih krovova
Krovovi su jasan simbol duhovne visine Hilandara. Oni su ograničenja i upozorenja da sebe nikad ne uzdižemo iznad drugih, da se taštinom ne preuznosimo i ne hranimo svoju sujetu postajući tako gordi i sve udaljeniji od Boga
Umetničko preoblikovanje poznatih objekata, događaja i lica, jedan je od najvećih stvaralačkih izazova. Ivan Hadži Zdravković je odgovorio tom izazovu stvarajući umetničke fotografije Hilandara, mesta o kojem svako od nas ima svoju sliku. Ukoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to mesto ima značenje temelja srpske istorije i prema kojem merimo i odmeravamo svoje istorijsko i duhovno trajanje, onda je utoliko taj izazov i veći. Napravljene pre poslednjeg velikog požara koji je opustošio manastir, njegove kolor fotografije, prikazane krajem prošle i početkom ove godine na autorskoj izložbi pod nazivom "Krovovi Hilandara" u Narodnom muzeju u Nišu, imaju danas izuzetan kulturno istorijski značaj jer predstavljaju realnu sliku onog čega više nema.
Međutim, ove fotografije prizivaju i ne tako daleko vreme u kojem je Hilandar ovekovečen crno-belim fotografijama koje su, pomoću svetla i senke, sugerisale kolorne nijanse. Ti osnovni elementi tadašnje fotografije jasno su upućivali na dublje kosmološke i antropološke binarne opozicije, osnovna načela postojanja koja u svom najosnovnijem vidu izražavaju elementarnu suprotnost između života i smrti.
Ukus tajne
Za razliku od crno-belih, kolor fotografije lako donose spektar prirodnih boja, ali prikrivaju suštinu realnosti vezanu za njene suprotnosti koje se teško uočavaju, otkrivaju i pokazuju. Iako ih mnogi gledaju, samo umetnik izuzetnog senzibiliteta može da ih vidi i adekvatno estetski predstavi. Ivan Hadži Zdravković uočava tu kolornu auru manastirskog ambijenta, ali nas već od prve fotografije uvodi u samo središte njegovih životnih antinomija.
U svojevrsnoj imaginarnoj šetnji, on nam pokazuje kako iz prirodnog ambijenta izrasta jedan kulturni entitet, građevina koja se ističe svojom sakralnošću. Dalje se te suprotnosti diferenciraju da bi se što jasnije ocrtao identitet svetog mesta, kao životnog ambijenta monaha. Ove fotografije su, zapravo, jedinstvena priča o tome kako se razrešavaju te prirodne, kulturne, duhovne i ljudske protivrečnosti.
Usredsređujući se na manastirske krovove, umetnik otkriva njihovu likovnost, skrivene detalje i površine koje se međusobno suprotstavljaju i usklađuju. Ritam te igre deo je jedne uzvišene simbolike ovog mesta čije se poruke iskazuju oku i umu zainteresovanog posmatrača. Ukrštanje horizontalnih i vertikalnih linija simbolizuje sveti hrišćanski znak koji se pokazuje i u nizu krstića koje umetnik otkriva na krovovima manastirskog zdanja. U njegovoj nameri da zabeleži ono što će potom, u plamenu, nestati bila je skrivena i jedna viša težnja da se na ovaj način sačuva manastirska autentičnost. Umetnička dominanta načinjenih fotografija koje su za naše oči sačuvale upravo auru hilandarskih krovova, samo potvrđuje poznate reči Dostojevskog da je lepota ta koja će spasiti svet.
Krovovi su jasan simbol duhovne visine Hilandara. Oni su ograničenja i upozorenja da sebe nikad ne uzdižemo iznad drugih, da se taštinom ne preuznosimo i ne hranimo svoju sujetu postajući tako gordi i sve udaljeniji od Boga. Upravo je i Sveti Sava u Hilandarskom tipiku mislio na takva ograničenja, kada je upozoravao monahe na iskušenja kojima su stalno izloženi. Zasnovana na rečima iz Pisma da "mrzak je Gospodu svaki koji se srcem uzvisuje" i "Gospod se protivi gordima, a smernima daje blagodet", njegova poruka za život po zakonu Božjem dobila je svevremeno i univerzalno značenje.
Iskušenja senke
Krovovi su samo vidljivi aspekt duhovne dimenzije ovog mesta, koja prevazilazi sva materijalna ograničenja. Oni pokazuju da je taj duhovni bitak zaštićen, da je dobro natkriljen i da odatle i može sigurno da uzleti ka sebi. Život pod tim krovovima ima ukus tajne koja upućuje na postojanje jednog višeg reda po kojem se odvija ljudsko postojanje. Taj red je referent životnog smisla čija je duhovna visina zavisna od našeg pravilnog usredsređenja i ukorenjenja.
Autor ovih fotografija se poistovećuje sa onim koji otkriva i saznaje o manastirskom životu ono bitno: da se njegovo trajanje meri drugačijim otkucajima. Odnos prema vremenu nije određen putem do nekog poznatog cilja, već do tajanstvenog središta samog sebe. Da bi došao do sebe, monah mora da se, poput svakog pojedinca na putu individuacije, suoči sa svojom senkom koja oličava negativitet njegovog bića.
Ta senka je naše najveće iskušenje, ali u monaha ona je još izraženija i veća, tako da ga povremeno može i preplaviti. Umetnik beleži i jedan takav trenutak, simbolisan monahovim prolazom kroz senku vitkog četinara. Monahov odlučan korak ne ostavlja nikakvu sumnju u to da će brzo izaći iz senke, odnosno prevladati trenutna iskušenja i napredovati u svom duhovnom životu.
Zato krovovi manastira označavaju mesto sigurnog smirenja gde se štiti duša od velikih strasti i iskušenja. Mesto koje omogućuje da pojedinac načini podvig približi se sebi i upozna sebe. To iskustvo sagledavanja sebe je, kako se smatra upravo na ovom mestu, veće od onog da se vidi anđeo. Vrednost ovih fotografija se ogleda u tome što možemo da vidimo to mesto, gde bi se mogli približiti sebi. Put do tog mesta i sticanja željenog iskutva ukazuje se i kao moguća duhovna šetnja kroz manastirski ambijent Hilandara ovekovečen umetničkim fotografijama Ivana Hadži Zdravkovića.
Bojan JOVANOVIĆ
[objavljeno: 27.01.2007.]
