Izvor: Politika, 25.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simbolička značenja
„Fedrina ljubav”, Sara Kejn/Iva Milošević, Jugoslovensko dramsko pozorište, Scena „Bojan Stupica”
„Fedrina ljubav” (1996), u dramaturškom pogledu, najtradicionalniji je i najkonzistentniji tekst Sare Kejn, napisan po porudžbini, kao rimejk Senekine dramske interpretacije grčkog mita. Kejnova je radnju postavila u savremeni kontekst, eksplicitno se baveći problemom dekadencije kraljevske porodice, pitanjima incesta i pucanja stabilnosti u porodičnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosima, hipokrizije u religioznim institucijama, opštom izgubljenošću pojedinca, kao i iščezavanjem ljubavi koju zamenjuju mehanički, prazni i obesmišljeni seksualni odnosi.
Rediteljka Iva Milošević je tekst postavila umereno stilizovano, blago naginjući ka komičnom izrazu i tako, tačno, predstavila latentno komičnu osnovu teksta. Mirjana Karanović, u ulozi Fedre, opipljivo oblikuje njenu gordost, uzdržanost i samouverenost, s jedne, ali i razdiruću žudnju prema pastorku Hipolitu, s druge strane. Ermin Bravo Hipolita igra jednostavnije, jasno ga prikazujući kao razmaženog, gnevnog, arogantnog princa. Zbog te, povremeno karikaturalne jednostavnosti kojom ga glumac predstavlja, lik je tragikomičan.
Anđelika Simić složenije igra Strofu. Kao i Fedra, Strofa je izgrađena na stalnom, dramski potentnom sukobu, između uzdržanosti, strogosti i samokontrole, i žudnje za senzualnim iskustvima. Slobodan Beštić stvara lik Tezeja bez reči, nenametljivo a vrlo markantno, pokazujući strašne posledice Tezejeve moći, kao i njegovog čestog odsustva. U ulozi Doktora Goran Jevtić nastupa stilizovanije, nagoveštavajući apsurdnu, pinterovski komičnu, konotaciju lika. Lik sveštenika je u predstavi najmanje ubedljivo ostvaren, jer nije jasnije pokazano njegovo značenje. Ljubomir Bandović ga igra ravno i uzdržano, što nije način da se precizno prikaže konflikt između njegovog karaktera i funkcije, koji podrazumeva vrlo oštru kritiku licemerja i ograničenosti predstavnika crkve.
Izgled scene koja predstavlja enterijer doma kraljevske porodice (scenograf Gorčin Stojanović), kao i kostima (Maja Mirković), naglašeno jednostavnih i elegantnih, prikazuju izrazitu spoljašnju rafiniranost ove porodice što gradi efektan kontrast prema realnosti njene neiskorenjive truleži. Na levom, prednjem delu scene nalazi se monitor koji, u trenucima emotivne prenapregnutosti likova, prikazuje krupne planove njihovih lica, predstavljajući neku vrstu skenera njihovih emocija. Ovaj motiv jeste atraktivan na formalnom planu ali, u suštini, nije idejno provokativan, pa je nepotrebno uključen.
Finale predstave, problematičnu osmu scenu drame, rediteljka je spretno rešila, bazično birajući stilizaciju, sa momentima metaforičkog naturalizma. Ova scena je inače problematična za scensku realizaciju zbog prekomernih fizičkih surovosti (komadanja tela, silovanja), koje je na sceni teško valjano naturalistički predstaviti, a Kejnova je, ipak, zahtevala naturalizam i senzualnost izvođenja. U predstavi Ive Milošević glumci tu izlaze iz svojih prethodnih uloga i preuzimaju grupnu funkciju naratora, uverljivo obaveštavajući o masakrima u kraljevskoj porodici (ova promena je naznačena i promenom kostima). Za to vreme se fizička nelagodnost publike, neophodna za verodostojno scensko prikazivanje ovog komada, izaziva putem odurnog kidanja iznutrica na sceni. Pri tome je izbegnuta banalnost doslovnosti, jer taj postupak ima, pre svega, simboličko značenje.
Ova zanimljiva vrsta teatralizacije nasilja u predstavi podstiče na analizu uzroka njegovog činjenja, implicitno ga pokazujući kao posledicu gubitka identiteta, u okvirima opasno velike političke moći.
Ana Tasić
[objavljeno: 26.02.2008.]
