Izvor: Politika, 25.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simboli umetničke vere
Mediala se pojavila sredinom šeste decenije dvadesetog veka, na zalasku sukoba sa dogmatizmom socijalističkog realizma, u vreme velikih estetičkih konfrontacija
Mediala je, u svojoj povezanosti sa svetom, otkrila i učvrstila svoju medialnu (središnu) tačku, sličnu Borhesovoj tački Alef, u kojoj su sažeti svi prostori i sva vremena. Mediala poziva na razmišljanje o stvarnosti i na razmišljanje o čoveku kao potpunom i superiornom biću; zato što je "njena paluba pristupačna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svima koji su spremni na nevreme stvaralačke neizvesnosti i na dug i naporan put ka čistoti simbola umetničke vere" (Peđa Milosavljević).
Mediala se pojavila sredinom šeste decenije dvadesetog veka, na zalasku sukoba sa dogmatizmom socijalističkog realizma, u vreme velikih estetičkih konfrontacija, kada je duh raspuštene ale doveo do rastrojstva ličnosti, do umetničke i uopšte stvaralačke krize, do opšte destrukcije vrednosti. I tu je osnovni značaj Mediale. Ona je tada razvila svoj stil, ispunjen stvaralačkim jedinstvom, estetikom i moralnom celovitošću. Iz fantazije i podsvesti, instikta i sna, sećanja i zanesenjaštva, iz ogromnog nasleđa istorije umetnosti, Mediala je sagradila svoj pogled na čoveka i umetnost za čoveka, koji nije više pripadao dotadašnjem svetu.
Ona je pokrenula i pitanje odnosa analize i sinteze, delova i celine, divergentnih i konvergentnih nizova; ona je otklonila zavodljivu privlačnost nadrealizma i razvila svest o svom vremenu i svojoj sredini, svest o potpunom čoveku, o kome je maštala renesansa i ceo period kulturnog preporoda epohe prosvećenosti. Tako je Mediala postala misao o biti onoga o čemu se sanjalo. I još nešto. Dokazala je da ne nedostaju talenti, nego razumevanje o novom.
Obnova pravog sveta
Osnivači i teoretičari Mediale: Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Olja Ivanjicki i Siniša Vuković glasno su izricali svoj sud i svoje opozicione stavove prema lavini destrukcije. Zahtevali su preobražaj egzistencije, izlazak iz vremena relativnog i ulazak u večnost; uspostavljanje pravog i istinitog poretka konačnim rušenjem laži i privida. Zahtevali su preuređenje satanske džungle u rajski park, obnovu pravog sveta za prave ljude. Nisu uvažavali autoritete, ni položaj istih, već delo i istinske vrednosti, znanje i spremnost da se ono prenosi na druge.
Ali takav stav nije prijao apetitu "umetničke vlasti", zbog čega se, krajem šeste i početkom sedme decenije dvadesetog veka, vrata nisu tako lako otvarala pred bučnim glasovima Mediale, pred njenim rečima, ponekad možda i previše slobodnim, pred njenim strasnim težnjama i hladnokrvnom, oštrom kritikom. Takva kritika, protiv gotovih formula veterana s patentiranom mudrošću, doprinela je stavu skepse i negiranja, koji se, istina, ponekad pretvarao u svoju suprotnost, ali i u uzrok izvesne anonimnosti Mediale.
Prva izložba Mediale, 1958. godine, bila je rezime iskustva Leonida Šejke, Mira Glavurtića, Olje Ivanjicki i Vladana Radovanovića, "jedna manifestacija slobodnog i beskompromisnog tipa", otvorena u jednoj sredini koja nije trpela takve pojave i takve nastupe, jer nije imala budno oko za sagledavanje vrednosno novog. Element trajanja Mediale nije uočen ni posle izlaska iz štampe lista Mediala (1959), pisanog rukom i ilustrovanog većim delom crtežima Mira Glavurtića. Stavovi o slikarstvu, koji su izneti u ovom jedinom broju, iz pera teoretičara Mediale, predstavljali su zaokruženo obrazloženje svrhe medialnih okupljanja i istraživanja, a istovremeno, odredili su i karakter druge izložbe Mediale (1959), koju je otvorio slikar Peđa Milosavljević.
Svečano otvaranje ove izložbe proteklo je u prisustvu brojnih gostiju (Pavle Stefanović, Vasko Popa, Ljuba Popović), ali za likovnu kritiku ova izložba bila je samo dobar povod za iskazivanje, uglavnom, negativnih mišljenja.
Međutim, to Mediali nije smetalo da u javnosti opstane kao sinonim za nedokučivo, mistično, ponekad skandalozno, u funkciji modernog. Fluktuacija njenog članstva, posebno kada je broj članova povećan, bila je rezultat večitih rasprava, odlazaka i povrataka, kao što je to uostalom slučaj kod svih grupa u kojima nije bilo ujednačenih temperamenata i talenata: Šejka je bio širok i tolerantan, Miro Glavurtić, naprotiv, ledeno hladan i isključiv; Kosta Bradić odlikovao se vrelom žestinom, dok je Milić od Mačve bio egzibicionista, pun optimizma i slave; krotki i ćutljivi Svetozar Samurović sa posebnim interesovanjem slušao je Sinišu Vukovića, koji je uvek pokušavao da razjasni neslaganja, dok je Olja Ivanjicki najčešće pažljivo ćutala i samo ponekad saopštavala ponešto od svojih fantazmagorija.
Vojnik Milovan Vidak, koji se od najranijih dana nalazio u grotlu vulkana Mediale, beskrajno dugo i strpljivo gradio je svoje slikarstvo, a Vladimir Veličković stidljivo je razmišljo o Parizu, gradu u kome su se već odomaćili Dado Đurić i Uroš Tošković (Vladan Radovanović napustio je Medialu i nastavio svoj uspešan rad na sintezi svih umetnosti).
Tokom 1960. godine članovi grupe Mediala pokazali su nesumnjiv napredak u ostvarivanju svojih ideala. Naročito živu aktivnost naglasili su u teorijskim radovima, objavljenim u Vidicima i Studentu. Te godine u dnevniku URK (Ured za registraciju i klasifikaciju), koji je neredovno vodio Leonid Šejka, dosta prostora posvećeno je relaciji između teorije Mediale i slikarstva Ljube Popovića, jer je Ljuba Popović "usavršavao materijalno tkivo slike, koja u sveukupnom dejstvu treba da ostvari jedno stanje". Pored navedenog, 1960. godina je i godina brojnih izlaganja članova Mediale, kao što je Prvi bijenale mladih u Rijeci i Izložba osmorice mladih slikara u starom Ateljeu 212, na kojoj su izlagali Leonid Šejka, Vladimir Veličković i Svetozar Samurović.
Iste godine održana je i treća izložba Mediale, na kojoj je prvi put izlagao Ljuba Popović, sa slikama koje su bile odrazi društveno-političkih i etičkih pitanja. I ova izložba prošla je gotovo nezapaženo u dnevnoj štampi.
Na četvrtoj izložbi Mediale (1961) bili su izloženi crteži njenih članova. Ali, ni ova izložba nije vrednovana naročitim ocenama od strane likovne kritike. Jedni su pisali da Mediala hoće da "postavi zakonito bezakonje", dok su drugi tvrdili da kod medialnih slikara ima fantastične proizvoljnosti, ali da fantastike nema. I da bi stvar bila teža, prema rečima mnogih kritizera, članovi Mediale su sopstvenu fantastiku lišavali i one njene smišljenosti, kojom ona kod čoveka prekida dah i čini da mu fantastično postane shvatljivo, a time i uzbudljivo.
Ovakav stav kritičara nije bio samo posledica nedostatka stručnosti i tolerancije, od čega je patila likovna kritika toga vremena, nego je nemoć kritike da se Mediala shvati i obrazloži kao pojava, prema insinuacijama dnevnika URK, dolazila od političkog folklora, koji je bio bitna duhovna i intelektualna karakteristika autoritarnosti.
Nadrealizam i Mediala
U jesen naredne godine (1962), članovi Mediale našli su se na sastanku kod likovnog kritičara Alekse Čelebonovića, koji je tih dana pripremao izložbu pod nazivom Novi oblici nadrealizma. Pošto se glavna postavka te izložbe odnosila na radove članova Mediale, medialisti su zahtevali da se radnom naslovu izložbe doda pojam relacionizam, od koga se očekivalo da doprinese izgradnji novog stava likovne kritike. Ali, ni ovaj termin nije privukao likovnu kritiku, mada je nepravdu koliko-toliko ispravio sam Čelebonović, u tekstu o sličnostima i razlikama nadrealizma i Mediale.
Prvi pokušaj kritike, koji je imao za cilj da definiše likovni pravac Mediale, učinio je Đorđe Kadijević. On je bio prvi među likovnim kritičarima koji je tražio najtanju nit za spajanje kreativnog potencijala individualista Mediale. U svom traganju Kadijević se opredelio za pojam lirski nadrealizam, koji svakako nije apsolutno precizan, ali i ne ugrožava autentičnost slikarstva Mediale.
Zvuci akorda Mediale bili su nerazumljivi sluhu navike, birokratije i kritike sve do početka 1969. godine, kada je Mediala imala retrospektivnu izložbu (1953–1966) i kada je izašla pred javnost sa slikama koje je mislila i u koje je verovala, sa slikama iza kojih se otvarala duboka i široka pozadina.
Od tada je Mediala postala mit, mesto gde se od sakupljenih iskustava pravi sinteza umetnosti. Sve njene kasnije izložbe: od retrospektiva u Beču (1970) i Dizeldorfu (1974), preko retrospektive u Beogradu (1981), do retrospektiva u Kotoru (2004) i Beogradu (2005), bile su potvrda toga mita. Ali, pitanje šta je Mediala i dalje ostaje bez odgovora. Je li to jedna grupa, manje više povezana, jedan duh, jedno bratstvo ili jedna ideja? Da li je to slikarski pravac ili jedna škola mudrosti? Ili je to možda mesto svih susreta i pomirenja, stvoreno u ideji međusobno nepomirljhivih? Vreme je pred Medialom i u njemu su, možda, odgovori.
Gradimir D. MADŽAREVIĆ
[objavljeno: 25.11.2006.]
