Izvor: Danas, 06.Apr.2015, 09:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Silovit dodir mora
"Taj prizor talasa, čas mirnih, čas pobesnelih, ima neobjašnjivu draž uprkos svojoj jednoličnosti. Slana tečnost pokrenuta vetrom okreće se u mehaničkom ritmu, ali ipak odaje utisak duhovne snage, nečega beskonačnog.
U dane kada duva vetar sa juga daleka brda vide se jasno, i obala Francuske i obala Španije ocrtavaju se poput mape na moru.
Tada pesak ne prži kao leti; blješte zaostale lokve posle plime; mahovina na stenama još se više zeleni na suncu; u >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << okruglim rupama nastalim od nanizanih dagnji nestaju mehurići posle naletelog talasa; tamna voda oblikuje kovitlace nalik na klupka, a trava, lišajevi, morske alge i želatinozne meduze sijaju na peščanoj obali.
Predveče, pri zalasku, sunce se razmeće svojom magijom; pravi maštovitu predstavu, pojavljuje se iza oblaka potpuno crveno, talase boji u rozikasto, a ponekad u more zaroni zlatnu boju i ona postaje kao rastopljeni metal."
Jedno viđenje morskog pejzaža. Sa jedne uzvisine pisac nam pokazuje divlje more kantabrijske obale. Koliko puta smo posmatrali ovo more! Sa najviše tačke planine, pogled se spuštao do prirodnih uvala i zatona; neprekidno, večno, talasi jure prema stenama, katkad lagano, katkad besno, kiteći u belo hridi, niz čije raspukline, potom, padaju beli penušavi mlazevi.
"Malo je mesta gde se dodir mora i stena ostvaruje na tako silovit, tako bučan, tako tragičan način kao na ovim hridinama Izare, kojima vlada ogromno crno ostrvo zvano Frajburu.
Sa ograde svetionika predstava je izuzetna: dole, ispod samog brda nalazi se ponor sa stenovitim dnom, voda je tamna, skoro uvek mirna, nepomična; u daljini mora vidi se zelenkasto plavetnilo; blizu horizonta ima smaragdnu nijansu. Kada vetar namreška morsku pučinu, ona dobija boju granita, more je izbrazdano linijama koje obeležavaju različite dubine.
Daleko, iza Izare, ribarske crne barke, izgledaju nepomične; poneki jedrenjak klizi u daljini, galeb polako leti, kao da ne pokreće krila.
Sav taj mir i ta bistrina prelaze u uzburkano divljanje blizu obale, pored strmine Izare, sa njenim glatkim, crnim, napuklim kamenjem i rasutim stenama poput morskih čudovišta koja vire iz vode.
Borba mora i zemlje na ovim hridinama se najbolje uočava. Voda izgleda kao da je u očaju, pozelenela od besa, bez trenutka odmora, baca na stene sav svoj gnev, peni se.
Crne hridine opstaju pobedonosno izazivajući plahovitost podivljalog talasa, a kroz brazgotine stena, kroz tragove vekovne borbe koja se vodi između mora i zemlje, prodire voda i odskače daleko, u belom i sjajnom mlazu poput rakete."
Za kraj evo nekoliko redova posvećenih tom ogromnom ostrvu - Frajburu - o kojem autor govori u prethodnom odlomku. Ova hridina stoji uspravno, poput usamljenog monaha nasred vode; ostrvo je dobilo ime prema svom obliku i izgledu.
Mašta stvara čudne igre sa oblacima i stenama, sa onim najnedodirljivijim i najtvrđim. U kovačnici duše tope se sve supstance.
Izara takođe daje povoda mašti da odluta u svom stvaralačkom nadahnuću: na ovoj visokoj strmini, gorostasnoj zidini, pločastoj, sa belim trakama, udubljenja se otvaraju kao da očekuju neki prizor; obrubljene zelenim lišajevima, visoko se uzdižu terase. Mogla bi se na njih osloniti neka vodena vila ili čarobnica. Ponekad, budeći tragične misli, ispod ove hridi pojavljuju se crvene mrlje od algi zalepljenih za stene."
Iz knjige "Moja Španija", prevela sa španskog Ksenija Šulović, izdavač: Clio
