Izvor: Blic, 03.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šilo se samo po meri
Šilo se samo po meri
Muškarci su nekada vodili računa o odevanju i više su pratili modu. Ako je u modi bio kišobran, nosili su ga svi, čak i kada nije padala kiša - priseća se Milan Divjak. Etnolog, modni kreator, modelar, čovek koji je oblačio Josipa Broza Tita, Milku Planinc, Bebu Lončar i mnoge druge slavne ličnosti, radio u 'Bazaru', 'Beku', 'Tizu'... priča za 'Blic' o odevanju nekih davnih godina.
- Upravo trošimo poslednju godinu 20. veka i red je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da se setimo kako je to nekad bilo. Pre II svetskog rata, recimo, nije bilo konfekcije. Muškarci su isključivo šili po meri u nekom od brojnih privatnih krojačkih salona - kaže Divjak. - Nakon rata veliki saloni su pretvoreni u krojačke zadruge u kojima su se i dalje šila odela po meri, ali sada su čuveni majstori bili radnici u 'svojim' salonima. Muškarci su pratili pomodnu liniju, širinu nogavica i trudili se da dobave švercovane strane štofove. Kaputi su zimi bili obavezni, a u prelaznom periodu nosio se iberciger, polukaput od laganog štofa. Pedesetih godina postali su popularni 'šuškavci', mantili od specijalnog materijala koji se 'čuje'.
Svi u Beogradu su nosili teget šuškavce, seća se Divjak. Tih godina pojavile su se i farmerice i nosila su ih samo bogata deca, a prva domaća kolecija džinsa pojavila se 1973. - upravo ju je on kreirao za 'Jugoeksport'.
- Ispod toliko željenih farmerica nosio se donji veš dugih nogavica do šezdesetih, kada se pojavio donji veš sličan današnjem. Šimi cipele bile su neizbežne. Onda su došle sedamdesete i sve je postalo usko, sakoi, košulje s ušicima, samo su nogavice pantalona bile krojene u široko zvono. Industrijska proizvodnja je tada već bila razvijena i više se nije šilo po salonima. Tada se pojavila i čuvena 'gipsana noga' ili bela čarapa koja je jedva izbačena iz muške garderobe, ali je sa sobom unela sportsku liniju u svakodnevno odevanje. Ta sportska linija zadržala se i danas. I to je dobro. Danas se brzo živi i tako se drži korak sa svetom - kaže Milan Divjak.
A. D. Laka proba
Deset godina je bilo potrebno pre II svetskog rata da se izuči 'muški' krojački zanat. Posle tri godine polagao se ispit i dobijala diploma zanatskog pomoćnika. S njom su majstori mogli samo da sašiju pantalone i da pripreme odelo za prvu, 'laku' probu. 'Svršeni majstori' radili su drugu, 'tešku' probu, s urađenim džepovima i reverima, a poslednja proba bavila se samo uglavljivanjem rukava. Najpoznatije salone tada su držali Šarkić i Terzić, Balaš i Pečeničić na Terazijama...
