Izvor: Politika, 15.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Siguran glas
Zazvonio mi je juče tzv. fiksni telefon koji je u našoj porodici gotovo zaboravljena naprava. Javio sam se, a sa druge strane žice oglasilo se gotovo nestvarno vaspitana i civilizovana osoba: "Dobar dan, izvinite što Vas uznemiravam, moje ime je Maja i zovem Vas iz Demokratske stranke. Vi ste kod nas registrovani kao siguran glas"... Zatečen ljubaznošću sagovornice trebalo mi je nekoliko sekundi da se priberem. "Majo, da li ste Vi sigurni da tražite baš mene"?
Premotavao sam film >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u glavi. Sva glasanja na kojima sam bio bila su tajna. Uvek sam se dobro sakrivao iza kartonske kutije, koja je predstavljala paravan na glasačkom mestu, od znatiželjnih pogleda. Socijalisti su imali lukave posmatrače na glasačkim mestima, koje su kod mene u kraju klinci nazivali avaksima. Nikada nisam rušio predizbornu tišinu, niti sam se javno izjašnjavao za koga sam glasao. Uvek sam se deklarisao protiv nekoga, pošto je do sada to tako izgledalo u Srbiji. I to i nije neka tajna. Bio sam protiv Slobe a od kada je on otišao sa vlasti više nisam protiv njega. Ovoga puta ću glasati ZA. Za koga, to je meni ustavom zagarantovana sloboda da se javno ne izjašnjavam o tome.
No, da se vratim na Demokratsku, našu Maju. Pitao sam je koji su najvažniji ciljevi koje nam nudi njen predsednički kandidat, mada ih znam napamet. Otvaranje novih radnih mesta, unapređenje zdravstvene zaštite, poboljšanje obrazovnog sistema, investicije u razvoj i borba protiv korupcije. Sve je to meni Maja iz DS-a lepo izdeklamovala. Saslušao sam je strpljivo, zahvalio se na pozivu i zamolio sam je da na mene ne računa na ovim izborima. Ako im dam glas, neću da to oni znaju. Moj glas, moja odgovornost.
Opet mi je nešto zazvonilo. Ulazna vrata. Otvorih i ispred mene iznikoše dve simpatične devojke. Imaju oko dvadesetak godina. "Dobar dan, gospodine. Mi smo iz opštinskog odbora Srpske radikalne stranke i imamo za Vas poklon". Pozvao sam ih da uđu jer mi je u principu bilo dosadno tog popodneva. Skuvao sam im kafu i pustio da mi ispričaju šta imaju. Njihov predsednički kandidat nam poručuje da želi da stignu promene u Srbiju. Obećava pobedu nad korumpiranim i kriminalizovanim režimom i nudi nam da dostojanstveno živimo od svog poštenog rada onako kako to zaslužujemo. To znači da ćemo živeti neuporedivo bolje nego što živimo danas. "Ok, nego jel′ mogu ja Vas da pitam nešto". "Naravno", progovoriše sinhronizovano". "Molim Vas, recite mi ko je smislio onu "nesrećnu i nespretnu" sms poruku koja je ovih dana kružila Srbijom"?
Citiram: " Badnjak slavi rode slavno, ali glasaj radikalno! Po Jovanu da se čuje, gde Srbija uzvikuje – Izglasasmo našeg tića, Tomislava Nikolića!
Podelile su osmehe sa mnom i zahvalile mi se na kafi. Na odlasku su mi rekle da se obe zovu Maja. Posumnjah u trenutku na "skrivenu kameru", ali sam odbacio tu pomisao.
Te večeri (nedelja) kod Olje Bećković u emisiji "Utisak nedelje" su učestvovala oba kandidata koje pominjem u tekstu. Utisak mi je da isto pričaju, samo drugačije izgledaju. Čak imaju istog stilistu i šminkera. Nemam ništa lično ni protiv jednoga od njih, ali imam utisak da su previše mlaki. Ne prepoznajem odlučnost u njima. Kao da ne veruju u to šta obećavaju.
Za razliku od njih Velja, Mrkonjić, Čeda i Milanka barem unose emocije u svoju priču. Marjan Rističević se čak i potukao u kafani. Čuo sam da ih nazivaju laki luzeri. Šteta. Nedostajaće mi njihova obećanja. I tako sve do sledećih izbora...
Producent
[objavljeno: ]
