Izvor: Politika, 18.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sezona „lova” na političare nije otvorena
Ne treba izvlačiti pogrešan zaključak da je dozvoljeno paušalno vređanje i klevetanje javnih ličnosti, već se samo može konstatovati da javne ličnosti moraju podneti nešto viši nivo javne kritike
„Politika” je juče obavestila svoje čitaoce da „klevetanje političara više nije kažnjivo”, uz objašnjenje da će kleveta i uvreda kada su oštećene javne ličnosti „ostati krivična dela samo na papiru”, jer je to najnoviji pravni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stav Vrhovnog suda „koji ima snagu zakona”. U Srbiji, kao i u drugim evropskim kontinentalnim državama, zakoni se ne mogu menjati sudskim odlukama. Pravno shvatanje najvišeg suda ima veliki značaj za primenu i tumačenje zakona, ali ono samo nikada ne može da zameni zakon, pa stoga uvreda i kleveta ostaju krivična dela, sve dok te inkriminacije postoje u našem Krivičnom zakoniku. Isto kao što i bilo koji drugi građanin može biti uvređen i oklevetan, to mogu da budu i javne ličnosti, pa i političari. Tačno je da onaj „ko ima hrabrosti da bude javna ličnost” mora istrpeti nešto više napada na svoju čast i ugled, što nekada može da bude i na granici vređanja ili klevetanja. To ne znači da on baš nikada ne može biti žrtva uvrede ili klevete.
Nije problem, ako se u štampi komentariše da je „sudija bio pijan u kafani” ili da je „ministarka nosila prekratku suknju”, ali može biti krivično delo kada je takva informacija neistinita i još poprilično „dosoljena” ili je usmerena na nečiju „civilnu likvidaciju”. Zamislimo, na primer, kako bi se osećao sudija koji se grubo diskvalifikuje u štampi, a on je častan i stručan čovek koji je konkurisao za izbor u novi vrhovni kasacioni sud ili ga, nakon više decenija poštenog rada u pravosuđu, očekuje „opšti izbor”.
Uvreda postoji kada se neko omalovažava tako da se povređuje njegova čast, dok se kod klevete iznosi ili pronosi informacija koja je neistinita, a može škoditi nečijoj časti ili ugledu. Dok se kod uvrede radi kako o istini, tako i o neistini, kleveta je uvek zasnovana na laži.
Zabluda je da su uvreda i kleveta u svakom slučaju „bagatelna” krivična dela. Radi se o krivičnim delima za koja se goni po privatnoj tužbi, što znači da samo od volje onoga koji je njima oštećen zavisi da li će pokrenuti krivično gonjenje. Takav mehanizam pokretanja krivičnog gonjenja u pogledu ovih krivičnih dela nije uveden zato što se uvek radi o „lakim” deliktima, već zato što u mnogim slučajevima sam oštećeni ne želi da „stvar rešava sudskim putem” ili smatra da bi, ako bi krivično gonio, bio izložen još većim neprijatnostima.
Postoje reči koje zaista mogu da ubiju. Časnom čoveku je važnija čast nego život, jer život bez časti i nije neki život. Sud u Strazburu je s pravom zaključio da „ugled javne ličnosti ne sme imati veću vrednost nego ugled običnog čoveka”. To nije sporno, ali iz toga ne treba izvlačiti pogrešan zaključak da je sada dozvoljeno paušalno vređanje i klevetanje javnih ličnosti, već se samo može konstatovati da javne ličnosti moraju podneti nešto viši nivo javne kritike. Neki drastični slučajevi vređanja i klevetanja ipak zaslužuju sudski epilog. Obrazloženja osuđujućih presuda za uvredu ili klevetu tih ličnosti ne smeju se zasnivati na nekoj njihovoj „izuzetnosti”, već naprotiv, na činjenici da se i njima kao i svim drugim građanima štite čast i ugled. Mnoge javne ličnosti imaju i decu, pa ako već neko od njih mora trpeti uvrede ili klevete, to ne moraju podnositi i deca. Vređanje i klevetanje roditelja teško pogađa i njihovu decu, a naročito kada su u osetljivom pubertetskom dobu. Konačno, naš narod i inače nema baš lepo mišljenje o većini političara, a ako bi sada „dekriminalizacijom” uvrede i klevete samo u odnosu na političare otvorili „sezonu lova” na te ljude, onda bi se politikom u Srbiji definitivno bavili samo ljudi čiji je „obraz deblji i od najdebljeg đona”.
Dr Milan Škulić,
profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
[objavljeno: 19/12/2008]
