Izvor: Blic, 15.Mar.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šest godina ne skidaju crninu
RUMA - Ljubica je bila divna žena, požrtvovana majka i vredna radnica. Ta požrtvovanost i vrednoća skupo su je koštali - priča Ljubiša Maksimović, čija je supruga Ljubica (58) stradala prekjuče kada ju je na radnom mestu, u fabrici „Belina" u Rumi, povukla i samlela mašina za mlevenje keksa.
- Nakon tragične smrti naše ćerke Sonje pre više godina, bili smo samo formalno živi. Međutim, vremenom smo se morali uhvatiti u koštac sa teškim životom zarad naše druge >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ćerke Tanje i njene porodice. Moja Ljubica, sa kojom sam bio u braku više od 35 godina, bila je više nego divna žena, požrtvovana majka i vredna radnica. Ni u najcrnjem snu nisam mogao zamisliti da će nas ovakva nesreća ponovo zadesiti. Ne znam šta da vam više kažem o ovom crnom i prokletom životu koji je moju porodicu zavio totalno u crno - kroz suze i bol kazuje za naš list Ljubiša Maksimović suprug pokojne Ljubice, koji je za smrt supruge saznao u Beogradu gde se nalazio na terenu pošto radi za jednu privatnu rumsku firmu.
Kosta Beronja, rođeni brat pokojne Ljubice Maksimović, samo je kratko prozborio.
- Ne skidam crnu košulju punih šest godina. Tragedije su kao na traci zadesile našu porodicu. Prvo je tragično završila moja sestričina Sonja, potom sam pre dve godine u saobraćajnoj nesreći izgubio sina od moje druge rođene sestre, da bi, eto, prekjuče izgubio i rođenu sestru - kaže Kosta.
O pogibiji Ljubice Maksimović u fabrici „Belina" vlada „zakon ćutanja" i rukovodioci, ali ni radnici iz straha da ne izgube posao, ne žele da bilo šta kažu o tragediji.
Među porodicom, rodbinom i prijateljima koji su došli da podele bol sa Maksimovićima, zatičemo i jednu bivšu radnicu „Beline", koja je fabriku napustila. Ljubicina bivša koleginica kaže da je „odnos prema radnicima bio je kao u robovlasničkom društvu, a umesto plate dobijali smo keks".
- Sve što je prethodilo tragičnom kraju naše dobre Ljubice, nije obećavalo ništa dobro. U opštoj besparici i siromaštvu u kome se nalazi većina građana, bili smo primorani, od muke i bede, da u „Belini" nađemo posao. Odnos prema radnicima bio je kao robovlasničkom društvu. Najbolja ilustracija kakvo je stanje bilo dok sam radila je činjenica da smo umesto plata koje smo mukom zaradili, kao „kompenzaciju" dobijali keks! Ne znam da li se u ovom kolektivu nešto u međuvremenu promenilo na bolje, a u celoj stvari najteže je kada se desi ovako nešto i to ženi koja „mrava nije zgazila", koja je duboko u duši patila do poslednjeg dana za izgubljenom ćerkom Sonjom. Šta da kažem, užasnuta sam i potresena - kaže Ljubicina bivša koleginica, koja je želela da ostane anonimna.
