Izvor: Politika, 14.Okt.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šest decenija mature
Predavali su im predratni profesori, učili iz beležaka i bili poslednja generacija u čijim klupama su sedeli samo muškarci
Oni su bili poslednja generacija đaka koja je imala samo muškarce u odeljenju. Predavala im je stara garda predratnih profesora, kojima su se obraćali sa gospodine ili gospođo profesor. Udžbenike su nasleđivali od starije braće i sestara, a učili su ruski, engleski, francuski i latinski.
Ovih dana, njih dvadesetak, okupili su se u prostorijama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nekadašnje Prve muške gimnazije u beogradskoj Dušanovoj ulici, kako bi proslavili 60 godina mature. Među njima su bili vrhunski naučnici, profesori, novinari, ministri…
– U našoj generaciji, rođenih 1933. godine, bilo je ukupno 90 đaka, raspoređenih u tri odeljenja. Najveći broj nas je otišao na studije prava, zatim na elektrotehniku i Prirodno-matematički fakultet, a petnaestak njih je kupilo kartu u jednom pravcu za inostranstvo. U životu nas je danas 39, a proslavi 60 godina mature prisustvovalo je 23 nekadašnja đaka. Neki su došli i iz Kanade i Amerike – priča pravnik Vlastimir Nedeljković, zvani Lale, koji za sebe kaže da je bio najveći mangup u generaciji.
Profesor ruskog, francuskog i filozofije, dr Anastas Pažević Šule, došao je iz Amerike na jubilej i kaže da mu je ovo poslednji boravak u Srbiji.
– Maturirali smo 1952. godine, a dve godine kasnije smo otac, brat i ja pokušali da pobegnemo iz zemlje. Uhvatili su nas i odbili da mi produže studije na Filozofskom fakultetu kao neprijatelju naroda. Uspeo sam ipak da pobegnem, a pre Amerike bio sam dve godine u Francuskoj. Danas živim na Floridi, ovde sam magistrirao i doktorirao i obojica sinova su mi doktori – priča Anastas Pažević.
Iz perspektivne onih koji ulaze u 80. godinu, gimnazijski dani su bili lepi.
– Navikli smo na strah i na bombardovanje, učili u nekoliko škola, često bez ikakvih udžbenika. Jeli smo crni hleb ili hleb od tvrde proje i puno kiselog kupusa i pasulja za dvoje. Bilo je među nama i genija i komedijaša, naučnika, doktora… Znali smo da recitujemo mnoge stvari napamet, u vreme odmora igrali smo fudbal ili „trule kobile” – u stihu kazuje Pažević.
– Nije bilo udžbenika, već su nam profesori diktirali, pa jedan dan zapisujem ja, drugi dan moj drug iz klupe. Ko je imao sreće, nasleđivao je udžbenike od starijih sestara ili braće, od pre rata, a jedino smo imali udžbenik iz ruskog jezika koji je poslat iz Rusije. Ruski smo učili osam godina, u petom smo dobijali engleski i francuski, a u sedmom i latinski – seća se Vlastimir Nedeljković.
Đaci su imali 15 predmeta, a matura se polaga iz šest: srpskog, matematike, ruskog jezika, istorije i fizike sa hemijom. „Bilo je mnogo padanja na maturi, zato mi proslavljamo u septembru, da dočekamo one koji su išli na popravni”, kroz smeh priča Nedeljković.
Posle njih, Prva muška gimnazija je spojena sa Četvrtom ženskom i tako je nastala današnja Prva beogradska gimnazija i prva mešovita odeljenja. Od poslednjeg školskog dana, maturanti 1952. godine su neprekidno bili u kontaktu i redovno se sastajali u amaterskom radio-klubu Beograda na Crvenom krstu.
Nuklearni fizičar dr Vladimir Ajdačić, sedamdesetih godina najpopularniji jugoslovenski naučnik čije je ime neraskidivo vezano za „Vinču”, kaže da je sabiranje i oduzimanje prošlosti na 60. godišnjici mature okončano zajedničkom fotografijom i proslavom u Skadarliji, kroz koji su mnogi đaci trčali žureći da ne zakasne u školu…
S. Gucijan
objavljeno: 15.10.2012.
.jpg)
