Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šešelj zauvek predsednik
Filozofsko društvo Srbije isključilo ga je iz članstva zbog propovedanja i podržavanja nacionalne mržnje i netrpeljivosti. Zabeleženo je da je tada u njegovu odbranu stao akademik Ljubomir Tadić, otac predsednika Srbije Borisa Tadića
Iako je prošlo pet godina otkako je poslaničku klupu Skupštine Srbije zamenio optuženičkom klupom Haškog tribunala, za Vojislava Šešelja se nikako ne može reći da je odsutan sa domaće političke scene, još manje da je zaboravljen. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prisutnim ga u srpskoj politici čine bedževi na reverima njegovih partijskih kolega, knjige koje su nedavno u skupštinskom hodniku delili poslanici radikala ili najava njegovog zamenika na mestu predsednika stranke Tomislava Nikolića da bi u slučaju pobede na predsedničkim izborima mandat za sastav vlade poverio možda baš njemu.
Rođen je 1954. godine u Sarajevu. Porodica Šešelj potiče iz sela Maljeva Ljut u Zavali (Donja Hercegovina). Politički protivnici dugo su polemisali o njegovom poreklu i nacionalnosti. Time se 1993. godine bavio čak i Istorijski institut SANU.
Poziv u Savez komunista zaslužio je sa 17 godina, jer se istakao na omladinskoj radnoj akciji. Za samo dve i po godine diplomirao je prava u Sarajevu, gde je i magistrirao. Nezvanično najmlađi doktor nauka u velikoj Jugoslaviji stekao je ovu titulu sa 25 godina na Pravnom fakultetu u Beogradu, a tema njegove disertacije bila je „Politička suština militarizma i fašizma”. Drugu titulu – četničkog vojvode – dobio je kasnije, boraveći u Sjedinjenim Američkim Državama, od popa Momčila Đujića, četničkog vođe iz Drugog svetskog rata. Kada bi ga predstavljali kao lidera radikala i četničkog vojvodu, govorio je da mu je ovo drugo draže.
Pritvorska jedinica u Sheveningenu nije prvi zatvor u kojem boravi, ali je priznao da je Hag „banja” u poređenju sa srpskim tamnicama. Još 1984. godine bio je osuđen na osam godina zatvora. Kazna mu je konačno smanjena na dve godine, pa je u tamnici proveo 22 meseca. Sudilo mu se zbog „delovanja sa anarholiberalističkih i nacionalističkih pozicija” (čitaj rušenja države), čime je postao jedan od poznatijih disidenata. Robijao je tada u Zenici, a posle hapšenja 1990. kada je u Knez Mihailovoj ulici upisivao dobrovoljce za odlazak u Knin („da se pokoljemo sa našom braćom Hrvatima”), proveo je 16 dana utamničen u Padinskoj Skeli. Upoznao je i „komfor” zatvora u Gnjilanu zbog incidenata na zabranjenom mitingu SRS-a u tom kosovskom gradu.
Nacionalističko delovanje nastavio je i u Beogradu gde se doselio po izlasku iz zeničkog zatvora. Sa Vukom Draškovićem i Mirkom Jovićem učestvovao je u osnivanju Srpske narodne obnove i Srpskog pokreta obnove, a po razilaženju sa Draškovićem formira Srpski četnički pokret. Posle ujedinjenja sa onim delom Narodne radikalne stranke koji je predvodio Tomislav Nikolić, 1991. godine u Kragujevcu, osniva Srpsku radikalnu stranku, čiji je prvi i jedini predsednik.
Nezaobilazni deo domaće političke scene postao je 1991. godine ulaskom u parlament pošto je na dopunskim izborima u beogradskoj opštini Rakovica pobedio (po većinskom sistemu) književnika Borislava Pekića, kandidata Demokratske stranke.
Pet puta je pokušavao da postane šef države, jednom je i pobedio, ali ga je nedovoljan odziv birača sprečio da se useli u Novi dvor. Bio je predsednik opštine Zemun i potpredsednik u vladi narodnog jedinstva Mirka Marjanovića. Na tom mestu je bio i kada je izabran za redovnog profesora beogradskog Pravnog fakulteta. Postpetooktobarska vlast oduzela mu je to zvanje, a zbog njegovog izbora profesor Gašo Knežević, kasnije DOS-ov ministar prosvete, dao je otkaz. Sud je prvostepenom presudom vratio Šešelja na posao.
Filozofsko društvo Srbije isključilo ga je iz članstva zbog propovedanja i podržavanja nacionalne mržnje i netrpeljivosti. Zabeleženo je da je tada u njegovu odbranu stao akademik Ljubomir Tadić, otac predsednika Srbije Borisa Tadića.
Ako je verovati evidenciji Nataše Mićić, predsednice Narodne skupštine, kao poslanik, u toku rasprave o Zakonu o radio-difuziji 2002. godine, za govornicu je stao 70 puta i govorio duže nego svi poslanici zajedno.
Od oružja, po sopstvenom priznanju, ima dva, tri pištolja. Nije rekao da li je baš jednim od njih pretio akademcima na studentskom protestu 1992. godine. Da mu je kolekcija bogatija, verovatno bi deo poklonio Iračanima „da se brane”. Tako je barem odgovorio na optužbe nemačke štampe da je učestvovao u trgovini oružjem sa Irakom.
I sam je bio meta: u Podgorici je, 1992. godine, penzioner kojem se Šešelj „popeo na glavu” rešio da se lično pobrine za uzrok svog besa, pa je na lidera radikala bacio bombu. Deceniju kasnije tvrdio je da se priprema njegova likvidacija.
O privatnom životu malo je govorio, ali se u jednoj televizijskoj emisiji poverio da ustaje oko šest sati i posle tuširanja radi tri posla odjednom: doručkuje, čita novine i gleda vesti na televiziji. Tvrdio je i da se nikada nije napio, a otkrio je i da mu je filatelija hobi od malih nogu. Više od fudbala, kao dete, voleo je dečje ratničke igre. Modni kreatori su ga redovno ocenjivali kao najlošije odevenu javnu ličnost, ali ga to nije zanimalo.
Kućnu biblioteku od oko 5.000 knjiga obogatio je i svojim autorskim delima. Stota je bila „Haška instrumentalizacija lažnih svedoka”. Šešeljev ultranacionalizam i antiglobalizam vidljivi su još na koricama njegovih knjiga: Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije, Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić, Engleski pederski isprdak Toni Bler, Vatikan – glavno satanino gnezdo, Sadam Husein protiv agresivnog globalizma"
Vojislav Šešelj je otac četiri sina. U Hagu ga je zateklo rođenje unuka i smrt majke Danice. Supruga Jadranka govori da ide „u Holandiju” ili „u Hag” kada odlazi u posetu mužu. Zatvor nikako ne pominje, jer „deci je tako lakše”.
Ankica Marinković
[objavljeno: 16/03/2008]
