Izvor: Politika, 15.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo iz kojeg niko ne želi da ode
Nema kuće bez mladih i bez traktora. – Reljinčani rađaju decu i kupuju zemlju
RELJINAC ISPOD JASTREPCA – Na velikoj terasi pred prodavnicom u Šumarovcu okupljaju se stari i mladi. Milijana Lepojević, vlasnica prodavnice, trčkara od kase do terase, uslužuje, kuva kafe za poznanike, uključuje se u priče nekoliko starijih što greju leđa na suncu i sećaju se šta je nekad bilo. Milijana reče da je sve ostavila u Prokuplju i došla ovamo gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je rođena. I nije ona jedina koja se vraća, malo ih je i koji su se uopšte selili.
– Ovo je – kaže – deo sela Reljinca, zovu ga Gornja mala. Vidite onaj cer, sve je nekad ovo bila šuma, pa su iskrčili i naselili se, pošto im je dole u Donjoj mali bilo tesno. Otuda ime Šumarovac.
Uto eto jednog brkajlije na traktoru, staje tik uz terasu. Reče da se zove Radivoje Živković.
– Samo u ovom zaseoku u oko 90 kuća ima skoro stotinu dece od jedne do 15 godina. Nema kuće u kojoj nema mladih, a skoro svaka ima traktor. Odavde se niko ne seli. Eto, moj sin je šumar čak u Žitorađi, ali ne napušta kuću i imanje. Uzimamo i u zakup, nakupi se desetak hektara. Ne živi se loše, može sve da se proda. Mi svaštarimo: pšenica, kukuruz, stoka i voće. Voće i stoka naročito nam daju prihod. Nema domaćinstva bez zasada višanja i jabuka. Pored Jolovićeve mlekare "Jastrepčanka", koja snabdeva pola Prokuplja, dolaze ovamo i drugi otkupljivači mleka. naš sir, a bogami i rakija, čuveni su nadaleko – priča Živković koji reče da ima sina, snaju, dva unuka i svi su tu, u jednoj kući. Stariji se unuk tu skoro oženio i ostao ovde.
Vodeći unučicu, Mladenka Stojiljković se priključuje razgovoru. Veli da je i njena kuća puna mladih: ona i njen muž Svetislav imaju četvoro unučadi. Svi žive isključivo od zemlje. Oni predaju mleko, imaju nekoliko hektara višanja, vinograd, svinje, krave, telad...
Pomalo nesigurnim korakom prilazi i Velimir Stojiljković kome je, reče, devedeset druga godina. Pripali cigaretu, osloni se na Radivojev traktor i proslovi samo nekoliko rečenica. – Nije loše – reče. – Ide se još pomalo. Imam dva sina, snaje, unuke i praunuke, sve živo i zdravo – oprosti se i ode polako putem prema brdu.
Otuda stiže mlad čovek i, ne izlazeći iz auta, dobacuje pošalice onima na terasi. Oni ga pitaju kad će da dotera drva iz planine, kažu nam da mu je to glavni posao. Sa šumarima, reče, dobro stoji, još nema ni jednu prijavu.
Za sve to vreme, kao da dremucka, razgovor sluša Dragoljub Milošević, oslonjen na štap. Veli da je on imanje predao ćerki i zetu, ali još ne može da sedi besposlen, iako su godine stigle. – Dobro ste čuli – veli – naši Reljinčani pokupovaše ili uzeše pod najam celo polje u susednom selu Jugovcu, a počeli su, bogme, da uzimaju i u Pašincu, Bulatovcu... To su okolna sela iz kojih je narod otišao u gradove, pa su ostali samo starci ili prazne kuće.
Naiđe, zatim, Mirko Joksimović, mlađi čovek iz Jugovca. Veli da je radio u fabrici, ali ostao bez posla kao mnogi. Šali se sa Dragoljubom: – Vratićemo mi našu zemlju. Kod vas u Reljincu rađaju se samo ženska deca, a kod nas muška. Sve će snajke da nam donesu u miraz to što vi sada kupujete.
Dragoljub mu odgovara da je jugovačka zemlja nekad bila reljinska utrina, pa su ovi doseljenici iskrčili. Reljinac je, inače, staro selo koje se pominje još od srednjeg veka. Stiže i autobus. Iz njega izlazi prava mala reka dečaka i devojčica, srednjoškolaca koji se vraćaju iz Prokuplja. Oni se uklapaju u veliku grupu dece i odraslih, okupljenih pred tek otvorenom "malom školom". Ovde je u predškolsko ove godine pošlo devetnaestoro dece, dole u četvororazrednoj školi je četrdesetoro, sa dva učitelja.
Šta je to što ove ljude drži u svom selu, pitamo. Većina sleže ramenima. Gore, kao najlepša kulisa na pozornici, plavi se masiv Jastrepca. Do tamo je manje od deset kilometara. Do grada je 15. Je li to zlatna sredina?
D. Borisavljević
[objavljeno: 15.12.2006.]
