Izvor: Politika, 03.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sekularno društvo bez alternative
Niko ozbiljan i iole objektivan ne može osporiti tragične učinke religije kroz istoriju. Kad su krstaši pre sedam vekova stigli pred katarski grad, tražili su savet crkvenih autoriteta – šta činiti, jer su u gradu pored jeretika bili i pravoverni hrišćani.
Odgovor je bio lakonski: "Pogubite sve, a Bog će prepoznati svoje..." Od tada naovamo, organizovane religije srljaju u zločine, posebno Katolička crkva. Od inkvizicije i spaljivanja veštica, preko šurovanja sa totalitarnim režimima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posebno nacizmom i fašizmom, do zabrane abortusa i upotrebe prezervativa, što je imalo tragične posledice, naročito u Africi. Na desetine miliona ljudi je bilo zaraženo sidom, s fatalnim ishodom.
Takođe, niko ozbiljan ne može osporiti sve izraženiji i agresivniji politički klerikalizam, ne samo u Srbiji, već na prostoru bivše nam zajedničke otadžbine, pa i šire.
Od ratova s početka devedesetih godina prošlog veka, sve je uočljivija sprega politike i klera. Deo klera je posebno odigrao sramnu ulogu huškajući narode jedne protiv drugih, čak i blagosiljajući zločine! Ta nesrećna etno-nacionalno-verska simbioza postala je tragično i referentno mesto ovih prostora. Uprkos povučenim državnim međama, ovo je jedinstven sociokulturni prostor bliskih etnija, mentaliteta, tradicija i običaja, ali, nažalost, i suprotstavljenih religija, kao izvorišta svekolikih sukoba i animoziteta. Otuda sekularno društvo nema alternativu na ovim prostorima, tim pre što se sve odvija po principu spojenih posuda.
U opticaju je lažna dilema – sekularna država, da, ali sekularno društvo, ne. To je zapravo oksimoron. Zalaganje za sekularnu državu i društvo nipošto ne znači povratak na državno-ideološki ateizam. Za sekularizam na ovim prostorima najprihvatljivija je formula laiciteta francuske tradicije. Takav sekularizam istovremeno predstavlja najpouzdaniju branu religijskom fundamentalizmu kao objektivnoj opasnosti.
Ovaj tekst je neposredno inspirisan kolumnom uvaženog političkog analitičara Slobodana Antonića: "Kalup kakvog nigde nema" (22. novembar), koji, delimično, osporavam na unutrašnjem planu, a u celosti njegove paralele sa Bušovom Amerikom. Najpre, moto na američkoj novčanici je čista relikvija. Naime, takozvani oci nacije – Adams, Frenklin, Džeferson, Medison, Vašington, Hamilton i drugi – svi su odreda bili deisti. Uvažavali su svevišnjeg, ali ne u biblijskom tumačenju.
Predsednik Buš je korifej talibanske Amerike: "Bog mi je rekao da udarim Al Kaidu, da srušim Sadama Huseina, a sutra i Iran"... Njegov otac, bivši predsednik, doslovno je izjavio: "Ateiste ne treba smatrati građanima, niti patriotama", a njihov kerber En Koulter sugeriše kako treba osvojiti neverničke zemlje, pobiti njihove lidere, a narode prevesti u hrišćanstvo!
Nekad zemlja preduzetničkog duha, kolosalnih naučnotehničkih dostignuća, danas posrće pod teretom religijskog fundamentalizma. Doista je šokantno saznanje kako oko polovine američke populacije veruje u biblijsku dogmu, po kojoj je svet stvoren u šest dana.
Ne pomaže ni lukavstvo klerikalnog uma, čija polazna premisa glasi kako su svete knjige zapravo sazdane od metafora, alegorija, parabola i sličnih lingvističkih finesa, odnosno od traganja za njihovim skrivenim značenjima i porukama. Uzalud. Ako je praksa jedini pouzdan kriterijum istine, onda su organizovane abrahamske religije, ako ne po motivu, ali izvesno po dejstvu, retrogradne ideologije, koje jedino sekularizam može osujetiti i suzbiti.
Dušan Babić,
publicista,
Sarajevo
[objavljeno: ]
