Izvor: Blic, 18.Dec.2010, 21:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seka Sablić: Sada je dobro, pre su streljali
Gluma je jednako uverljivost - kaže Jelisaveta - Seka Sablić, ovogodišnji laureat prestižne glumačke nagrade “Dobričin prsten” koju dodeljuje udruženje dramskih umetnika Srbije za životno delo. U razgovoru za “Blic” proslavljena glumica govori o glumi, ulogama, kulturi i svemu drugom u Srbiji danas.
Nagradu, kaže Jelisaveta Seka Sablić, nije očekivala, a jedna od njenih prvih reakcija na vest o priznanju bila je zahvalnost kolegama, odnosno žiriju koji joj je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << "Dobričin prsten” i dodelio.
- Zahvalila sam se kolegama jer sam ja zapravo uvek okrenuta publici, uvek se oslanjam na nju. Tako, gotovo svake večeri za nagradu smatram aplauz koji dobijam tokom predstave i prilikom poklona na kraju. Nikada pogled nisam posebno uprla u zvanična priznanja. Malo sam, moram priznati, sumnjičava i često mi se čini da sam usamljena u svojim razmišljanjima i stavovima o profesiji, staležu, vrednosnom sistemu, životu uopšte.
Ipak, sem "Dobričinog prstena” dobili ste "Žanku Stokić”, dva "Ćurana” i niz drugih priznanja. Šta vam znače nagrade?
- Da ih ne dobijam, ne bi mi ništa značile. U ovim godinama zaista mislim da ne bih ni primetila. Ali, pošto ih dobijam, hrabre me u tome što radim. Mislim da su nagrade uvek dobrodošle jer pomažu glumcu da publika ima još više poverenja u njega, a to je veliki kredit, što je veoma važno jer gluma je jednako uverljivost a podrška publike je neophodna da bi sam glumac verovao.
Nagrada za životno delo inicira i pogled unazad. Postoji li uloga ili uloge koje posebno izdvajate i koje su vam obeležile karijeru?
- Uloge ti obeležavaju karijeru kad, još dok ih radiš, odmah imaš viziju, ideju, potrebu da nešto kažeš kroz lik. Kad na brzinu razmišljam" bilo ih je dosta. Sećam se, imala sam ideje o ulozi, slast da uđem u lik, kada sam na primer igrala Doroti u "Buhi” u "Čarobnjaku iz Oza”, zatim Cmilju u "Čudu u Šarganu”, pa Sonja" Htela sam jedno svoje bolno iskustvo da iskažem, da ugradim u lik, ali ne da bi sebe sažaljevala već da bi osećanje pravde s drugima podelila, imala sam snažan stav radeći tu Sonju u "Ujka Vanji”. Kad je Mira Trailović režirala običavala je da pita glumce, mene takođe da li znamo šta ćemo sa likom. Govorila je: „Sekice, je l’ znaš šta ćeš da radiš u toj ulozi." Bilo je još uloga koje bi mogla izdvojiti; Nora, Marija Kalas, majka Dara u "Svinjskom ocu”" I druge. Karijeru su mi obeležile uloge kojima sam imala izrazito snažnu potrebu da kroz ideju i energiju nešto kažem.
Za vas se često vezuju komične uloge. Sticaj okolnosti ili vaš izbor?
- Od početka moje karijere veće je interesovanje i potražnja za komedijom nego za drugim žanrovima. Sad kad pomislim, pa sva sreća da sam ja tu svoj na svome. A, naravno, igram i jedno i drugo. Glumac, rekla bih, uvek više violi dramu jer mu je bliža životu, bliža potrebi da je iskoristi za svoje lične ventile. Kad poklanjam karte uvek dajem karte za komediju, sem ako neko izričito ne traži nešto drugo. Imam utisak da ljudi, publika izbegavaju dramu.
Kako vi lično gledate na duhovitost?
- Veoma, veoma cenim duhovite ljude. Ali duhovitost je ozbiljna kategorija. Očarana sam ljudima koji su britki i koji umeju kratko i duhovito da formulišu situaciju, ljude, život... Ali danas je, preterano i nepotrebno, na visokoj ceni jeftin, banalan humor. To, u najboljem slučaju, ne znači ništa.
Intervju u celosti možete čitati u Blicu nedelje od 19. decembra 2010. godine.
