Izvor: Politika, 15.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Sedma sila" bez fitilja
Sretoh našeg dopisnika u hodniku moje i njegove "Politike". "Otkud ti", pitam ga, jer se svakodnevno čujemo telefonom, a retko viđamo. On iz svog grada pedantno izveštava, šalje tekstove, a u Beograd zalazi retko. "Ma, samo sam svratio na kratko, u centralu, pa idem u sud", kaže mi. Krivično ga tuži jedan lopov o kojem je naš dopisnik pisao. Ukrao čovek milion litara nafte iz železničkog depoa, policija ga hapsila, proces protiv njega traje, a on presavio tabak i tužio našeg novinara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što ga je "dao u novine". Pitaju ga - zašto tužiš, kad si priznao krivicu, a on odgovara: "Može mi se". I zato se naš dopisnik, osedeo u novinarskom zanatu, pedantno pojavljuje na svakom ročištu, jer ako se ne pojavi, može da mu se desi da bude, u odsustvu, osuđen. Tako je to, po zakonu. Izjadasmo se jedan drugom, i on otrča da ne zakasni na suđenje.
Setih se kuda sam sve morao, ne samo ja, nego i mnoge moje kolege, da obijamo sudske pragove ne bismo li spasli kožu od raznoraznih lokalnih badavadžija koji reše da tuže. Kad ih neko pita jesu li "uradili ono što piše u novinama", oni, umesto jesu ili nisu, kažu da su tužili novinara.
U Zakonu o javnom informisanju, koji zovu i "spisak zabrana i upozorenja", a i Krivičnom zakonu predviđene su sve moguće vrste odgovornosti novinara i odgovornih urednika. Zbog objavljenih informacija urednici odgovaraju po istom osnovu - prekršajno i krivično, a snose i materijalnu i nematerijalnu štetu. Za "sedmu silu", kako se već odavno ironično samonazivamo, nadležan je sud koji tužilac (prozvani) odredi, tj. tamo gde je tužiocu načinjena šteta. Tako novinari i urednici moraju da putuju po Srbiji i odgovaraju pred sudom zato što su u novinama napisali i objavili da je taj ukrao nešto, a policija ga uhapsila i izdala saopštenje. Pred parničnim sudijom su obavezni da daju iskaz po tužbi za naknadu štete.
Nonsensa i gluposti koliko hoćemo, da ne preteram u nabrajanju. Pisalo se, na primer, o doktoru koji je operisao čoveka koji je imao tumor na mozgu, spasao ga, ali ga i držao u bolnici sve dok mu ovaj nije stavio potpis na ugovor o doživotnom izdržavanju. Drugim rečima, dok mu nije poklonio kuću. Ugovor je posle osporen, lekar, umesto da pocrveni i pokrije se ušima, tužio sve novinare koji su pisali o njegovom moralnom liku. I sada novinari strepe, a lekara "boli uvo". Doktori se međusobno štite i kriju svoj nehat. Štetu koju radnici prouzrokuju na radu snosi, po zakonu, poslodavac. Sudije ne odgovaraju za lošu ili netačnu presudu. Političari se pozivaju na imunitet. Ali zato love i tuže novinare. Zato što su, na primer, preneli ono što drugi političari kažu o njima ili šta se iz neke istrage saznalo. Prozvani traže milionske iznose zbog "povrede časti i ugleda". Izgleda da samo tako velike pare mogu kod njih da umanje psihički bol koji im je nanet. A i ugled, kao da je izlog, parama se lako "glanca". Naravno da niko ne traži za novinare "poseban tretman", niti da mi budemo neka stvarna sedma sila, jer to odavno nismo, već samo da nas spasu raznih voajera, moćnika i ostale bratije koja, kad ne zna kud će, udari na novinare. Preterujem li?
Ozren Milanović
[objavljeno: 15/12/2007]
