Izvor: Danas, 31.Mar.2016, 09:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanje na prošlost
Gledam svaki dan u taj kutak Srbije XIX veka za koju je "vreme stalo", koja se osamila i koja je otišla u prošlost! To vreme je iza nas ali istovremeno i u nama.
U tim kućama nekada se živelo, radovalo, patilo, slavilo i kršćavalo!! Žene su se sastajale, prele, vezle, štirkale, ogovarale i grohotom se smejale. Muškarci su pili, "mučili" svoje žene ljubomorom i prevarama. Danas samo tišina vlada, malter sa zidova kuća otpada, nema više ni bubašvaba ni miševa!? Samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << pauci pletu svoje mreže i "dave" se u prašini. Gde se izgubio taj burni život, ta Srbija Svetolika Rankovića, pisca devetnaestog veka i dela : "Gorski car", "Seoska učiteljica""Porušeni ideali", taj deo prošlosti i prostora u kojem je on rođen i proveo prve dane svog veselog detinjstva?! Zašto sada tu neće niko da živi, a jedna kuća "čatmara" je sagrađena 1860. godine?! Tu kuću su hajduci napadali, a deda Miloš sa svojom ženom Vukosavom je branio, stavljajući gvozdenu prangu na ulazna vrata!!! Nekada je u tim kućama vatra dogorevala , dimnjaci se dimili i sušilo se meso nad ognjištem. Petlovi su najavljivali zore, krave mukale a svinje groktale! Pas Belić je davno zaboravljen i sa svojim domaćinima "pokrio" se tamom prošlosti! Da li je sve ovo neko zasluženo prokletstvo, ili je zla sudbina?! U tim kućama se skoro nije čuo plač dece, svađa svekrve i snaje!! Ta Srbija nestaje i utire joj se svaki trag! Zašto Moštaničani ne spašavaju svog pisca od zaborava, a rodio se na njihovom pragu!!? Bio je veličina svog vremena , ime mu se održalo kroz vekove, a dela u mu postala besmrtna!! Otac mu je bio sveštenik i učitelj, a prve korake Svetolik je napravio na proplancima rascvetalih maslačaka i belih rada Moštaničkog atara!!! A zatim je i otac i sin i čitava porodica otišla u "beli svet", trbuhom za kruhom!!!
I još uvek gledam krovove tih kuća, a duša mi se cepa od bola zbog prolaznosti i zaborava koji "gutaju" i vreme i prostor!!! Polako ali sigurno reuma mi se uvlači u zglobove i seća me na sudbina mama Milojke koja je sa tom podmuklom bolešću otišla iz ovih prostora "Bogu na ispovest"!!
Jednog dana, polako ali zasigurno ugasiće se i poslednja nada ovih prostora, vapaj i žal za prošlošću. Sećanja se polako gube i niko više neće pokušavati da vrati tu prošlost u sadašnjost i budućnost. Doći će novo vreme koje će "Srbiju XIX veka" na ovim prostorima preorati i zasejati raznovrsno cveće, za daleka neka nova pokolenja.
